Застани туго да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар!
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.
Зар само тако? Приђеш и носиш,
ни једне речи, нит’ ветра хуј?
Знам да је жетва, мораш да косиш,
ал’ зашто када још нисам руј?
Све донедавно и ја сам био
Богу угодан и само њен.
Љубио силно, превише пио,
па од човека постадох сен.
Сада сам просац небеских тмина
што мами давно изгубљен дан
и све што бејах поста тишина,
пурпурном срцу нестали сан.
И звери знају праштати туго,
кад души жељној утоле глад.
Она је друго, јер памти дуго.
Казна је моја, чемер и јад!
Молим те смерно „вољена” друго
умини мало, стани на трен!
Видиш да болан нећу још дуго,
ал’ све док волим остаћу њен.
Застани мало да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар!
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.
Хвала вам господине Јовићу на сталној подршци и лепим коментарима који ми пуно значе као неафирмисаном песнику.