Кад човека познајеш лично, дуги низ година, није лако да пишеш приказе његових књига, а да део из тог познанства не стекне право, да се у тој рецензији и појави. А и то је на неки начин и добро, мада многи кажу да није објективно. Како није?
Ко не познаје аутора књиге, него о књизи суди само на основу прочитаног, може бити у заблуди. Слаткоречивост писца може га завести да донесе погрешан суд? А ја нисам у тој ситуацији, знам га ко две паре у џепу!
Дакле, Драган је до сада написао много књига… И у њима објавио афоризме, епиграме, скечеве, једночинке, сценарије, радио драме, позоришне драме, поезију… Али кратке приче до сада није објављивао као самостално издање. А писао их је… Ваљда му је остао жал што је у основној школи увек на писменом задатку, (који је у ствари био увек кратак), никад није добио већу оцену од 3+. Како му је наставник српског објашњавао, рад му је био одличан и зато је ту онај плус, али пошто је кратак, онда је оцена тројка.
Драган је прошле године прославио 50 година, како он каже, „књижевног рада и нерада“, па је тако дошао и ред да објави и књигу са кратким причама, којих се баш накупило… И тако је са књигом ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА заокружио свој стваралачки опус.
Али не плашим се ја за Драганово будуће стваралаштво. Пред њим су нови изазови, да се филм доживљеног и преживљеног, који је у његовом мозгу већ снимљен, разлије на бели папир. Пред њим је да се нагомилано животно искуство, које је просејало трагове о стварности, која је више сурова него смешна, спаковује у роман, са циљем да нас замисли и насмеје…
Ја Вам нећу препричавати ове кратке приче. Њих морате сами прочитати и тако стећи свој суд, јер су приче кратке и животне и можете их прочитати по две уз кафу…
А такав приступ се и уклапа у поенту овог приказа, јер сам се одавно придружио онима који мисле да о писцу, био он песник, прозаиста или сатиричар, најбоље говори његово дело и да критичари и тумачи онога шта је писац хтео да каже, ту процену коју ће читалац читајући дело стећи, само кваре”.
И зато, прочитајте Драганове кратке приче и знаћете да је његов роман већ написан и да се по њему може снимити и филм, баш онај из Драгановог, а и наших живота.
ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА
Рачуни за струју и воду ме не брину. Струју не трошим, а воду слабо пијем. Све онај, кад дође да чита утрошак, врти главом, мисли да крадем воду. Јесте то, али ђубре, тачније, мањак ђубрета, велики ми је проблем.
Комуналци сваког понедељка одвозе смеће на депонију. Док нам нису бесплатно изделили канте за смеће, некако сам излазио на крај са тим. Двапут месечно, кад пођем у банку по пензију понео би и кесу са смећем ако би имало шта да се баци, па би исту убацио у неки контејнер испред стамбене зграде и готово.
Моја срамота је почела са тим вајним кантама. У први мах сам се и обрадовао, да ми држава поклони нешто, а онда сам устукнуо. Шта да ставим у канту кад комуналци дођу у понедељак да је испразне?
Кад год, мој први комшија избаци смеће, из канте кипи и прелива. Уз њу избаце и по две три вреће. Па кад се ветар раздува, разлете се фолије од чоколада по целој улици. А празне флаше од пића, све неке четвртасте, да их човек онако празне држи на креденцу као украс. Сви комшијини шири нег дужи. Он је пензионисани директор од неке фирме, а пре него што је отуд побегао у ту фирму је упослио оба сина и једну снају. Друга снаја основала фирму за утеривање дугова те је свако јутро полицајци прате на посао.
Кад сам, једног понедељка, видео кроз прозор маторог комшију како отвара моју канту и завирује у њу, тако сам се застидео и сакрио иза завесе. Шта он има да гледа у моје смеће? Шта да ставим у канту од десет хиљада пензије и нешто јаче? Од тада нисам имао мира од беса и немоћи. У дворишту имам липу. Откинем од ње грану па је бацим на дно канте и одозго набацам неке старе папире и по неку кесу са остацима кромпира или евентуално купуса. Липу сам тако подкусио да испод ње нема више хладовине и грана за шпрајцовање у канти.. Живу ограду шишам из два дела. Причам около како ме руке боле да је подшишам од прве, а овамо гранчице користим за канту у два понедељка. Тако сам решио проблем, али само за кратко. Срећом, ударише оне поплаве. Бујица на улици донела свашта, али нисам ја то одмах у канту, него под степениште па делкам. Ишао сам у Комунално да тражим да не плаћам рачуне због мањка ђубрета. Не да нису хтели, него ме још и изгрдише. Сад сам нашао да загађујем околину кад опет идемо у Европу међу чисти свет.
Држава је некима смањила пензије а мени подигла за пет посто. Повећање ми је добро дошло, таман има за толико да плаћам рачуне Комуналном.
Ђубре ме од скора више не срамоти. Због великог смећа у комшилуку донели нам контејнер. Није било згодно да га ставе испред компијиног дворишта, сметао би кад улазе и паркирају возила, па га гурнули испред моје ограде. Ја сам се у први мах и обрадовао, али сам се одмах покајао Кад сунце припече смрди из контејнера да прозор не смем да отворим. Али, ако, тај смрад што га ја удишем, то је мој допринос да што пре уђемо у Европу.
Претурам јутрос по контејнеру, онако из радозналости, кад у њему цела векна хлеб.
Притиснем је прстима, још свежа. Као да сам дошао у маркет. Завучем руку мало дубље, напипам и паштету скоро неотворену.
Добро је, биће још боље.
УМЕСТО ПРЕДГОВОРА: ИСТИНА
Истина је именица женског рода. Истина је да ће о њој у овој књизи бити речи. Реч истина пише се малим словом због правописа а и због тога што се тој речи и не придаје неки значај код нас. Заменица која одређује род истини је та, та истина, или пак полусложеница неистина што је најчешћи случај у свакодневној употреби. Друга изведена сложеница је полуистина што би у преводу значило полулаж. Реч истина може да се мења и по лицима; наша истина, ваша истина, њихова…
По припадности одавна је постала присвојна. Бројна именица је и зато што око неког дешавања обично има сто истина и различитих саопштења. Гола истина је најсиромашнија именица. Што се тиче броја, ђаци ће непогрешиво рећи да је множина именице истина – истине. То ће потврдити и професори, академици, радни људи и грађани и по неки писмени политичар. Правописно и граматички сасвим је тачно то за истине. Ни свет није имун од множине, али највише истина има код нас.. /Аутор/ПРИЧЕ
ПЕНЗИОНЕРСКИ ЦРЊАК
Аааа, брине власт за нас пензионере, па још како. То је бато мој власт, а не неки башибозлук, налудо суша, налудо киша. Три хиљадарке на пензију од двадесет, па још одједном. Било је речи по шест, али фонтане поједоше пола. Паре као на
тацну. Хлеба нећу да једем, ако треба још месец дана, само кад од овога повећања имам струју да платим. Имаће да подновим и један фасунг и сијалицу од четрдесет вати па нека трешти. Не жалим се, само кад су ме се сетили. Да се и ми пензионери једном ухватимо за дебелу жицу. А било ми дошло да се ухватим за обе и то под напоном. То сам био одустао у последњем тренутку јер је напон слаб па би се скврчио ко чварак, да простите, па куда би? И овако ме нема четрдесет кила са креветом.
Није само у струју да сам извукао премију. Ове паре ми важе и за угаљ. Хладно могу себи да дозволим да купим две кофе угља па да их премештам с места на место по собни ми распоред и тако се грејем. Лично мислим да ми је то дошло превише од државе јер ми већ на терасу стоји камен белутак од прошлогодишње туршије, који ове године засигурно неће да ми устреба, нисам имао пара за паприку, па ћу да га премештам. Ем је еколошки од угља, ем је бесплатан, а може и на раме. Могу и дрва да купим али где да заложим кад у згради по пројекту немамо димњаке. Ако би паре потрајале, а ја мислим дрво је дрво, да ја купим један дрвени за укоп, пу, пу злу не требало. Каквав махагони, каква трешња? То је за ове главоње, мени је добар и онај од чамовине.. Мислим, ако би паре потрајале па нека га у подрумче. Па кад скрстим руке да се има. Ни држава нема више пара за сахране јер је и себе одавна сахранила. И кад опет размислим, хоће ли она пијандура од зета да ме положи у сандук или ће голог да ме завије у чаршав и однесе у капели па ме остави општини на милост, а мој сандук прода и паре пропије.
Опет ме нешто пробада око крста. Колико сутра, опет ће избори. Ја сам намирен и тачка. Море, опет ћу да гласам за ову власт, а после ћу да размислим.
ВЛАДА ПАДА ИЗНЕНАДА
Недавно су и горе, у небеској Србији одржани избори. По завршетку истих, испоставило се да нико нема потребну већину. Шта ће, куд ће, него у коалицију. Странка Белих анђела се још у предизборној кампањи заклињала да неће у коалицију ни са ким и да ће сама да формира Владу. Плави анђели су изјављивали да неће у колицију са Белим анђелима.
Избори су преокренули ток догађаја. Фукаре и Чуме, да не беше оне стране амбасаде да нареди да им се допише цензус остали би у паклу до следећих избора. Плави анђели су ушли у коалицију са Враговима и Ђаволима. Српска политика се простире свуда где живе и мртваре Срби. Тај коалициони споразум је убрзо пропао. Жути анђели су преко ноћи, а нарочито преко дана, успели да помрсе рачуне тек оформљеној коалицији. Пало је много мртвих динара да се Влада оживи. Са жутима су коалицију формирали Црни ђаволи, Демони и Старе утваре. Новоформирана Влада је одмах обећала да ће помрле Србе да поведе у небеске интеграције са осталим помрлим из ЕУ. Тако су Срби добили своју Владу, у паклу.
Излазност бирача била је испод очекивања, Много је небеских Срба који нису могли да гласају јер би тако прекршили закон о изборима. Наиме, они су још овде доле уписани у неажуриране бирачке спискове па нису могли двапут да гласају.
По угледу на ову, убрзо је формирана и Влада у Београду.
ТРИ ПА ЈЕДНУ
Враћам се једне ноћи са службеног пута обилазницом, и ту негде на пола пута према граду изби пешак пред фарове и подиже руку да стопира. У њему препознадох једног од својих руководиоца из фирме. Онако, махинално, окренем главу на другу страну и прођем. Кроз главу ми прође, душу ми у фирми вадиш сваки дан, па да те сад повезем. А неразборит је и посесиван, Дадох гас и одох својим путем.
После неколико дана пођем опет службено за Крагујевац преко Рековца, кад иза моста у Јасици, на паркингу прве кафане видим његова кола, а по њима нападала прашина да се боја скоро и не види.
Избацим мигавац лево и свратим на кафу. Газду питам онако незаинтересовано:
– Шта ће ова кола испред?
– Власник изгубио две хиљаде евра на покеру па су кола остала у рем.
Донесе кафу, а она, не да ми прија, него ми је њен пријатни укус још увек у устима. Да лепшу кафу, чини ми се, нисам у животу попио.
ПОЉОПРИВРЕДА, ПРАЗНА ПУШКА
Потомци побегли. Преостали пољопривредници пију пиво пред продавницу, псују политичаре, поплаве, порезнике.
Пусти прагови, подлупљени плафони, полупани прозори, попадали плотови.Пуста поља прекривена парлогом, пиревина, пепељуга посвуда. Пашњаци празни. Потоња пустиња. Погрешна пољопривредна политика. Пропаст.
По питању приоритета потребни путеви. Путеви, прашњави путељци.
Поплаве пустоше плодна поља. Прети потоп. Премијерки, по питању пољопривреде, пуца прслук.
Порезу поново подиже.
Пореза пољопривредницима поједе пола прихода. Погубна пореска политика. Приходи премали, па преживи. Премије преполовљене. Пензије, пљуцкавице. Пољо п р и в р е д н е поседе покуповали паразити покраденим парама па профитирају, пљачкају.
Пољомеханизација престара.
Пшеница поново подбацила.Пасуљ пребранац папрен. Пољопривредне производе продају препродавци. Поврће прскано против паразита, пламењаче, пуно пестицида. Прескупе пијаце. Препродавцима пуно пара.
Попови пљачкају парохијане. Певају, породица плаче. Погребне поворке, путују. Последњи пој покојницима.
Пишите пропало!
ДИЛЕМА
Прво завршим занат па се упослим. Становао сам код газда Светозара, Буџино сокаче број тријес` један. Тад ми се то први пут десило, заћорио сам се у Жикину Милку од преко пута. Седео ја на тересу и читао новине. Она изашла да простире веш на жицу, међу остало и доњи женски, интиман. Мигнуло ми око на први поглед како је та само апетитно попуњена. Кад изокачиња све гаће и привати са штипаљке, саже се да подигне корпу. Изједанпут видо да су јој све гаће на жицу. Од тад нисам имао мир. Њеног Жику сам замрзео ко непријатеља, море ко Немца, а ништа ми човек није био крив, јер сам у мислима само имао Милку како подиже корпу. И она, море, била враг, видела да је из прикрајка меркам, па кад прође кроз авлију, ко кад прође торнадо кроз ту Флориду, а удара задњицом ко талас од тај торнадо у обалу.
Од тада прошло доста време. Оженио се ја, а Милку био заборавио. Променио сам још три газде, а жена ми остала прва. Моја Будимка лепо пере и спрема, не мог` да се пожалим. Поред њу не сећам се ни за Милку, ни за друге жене, славе ми, удесио сам живот сам` тако.
Изађем ја јуче на веранду да читам новине, а Будимка да простире веш кад леба ти, приметим од преко пута један калфа зинуо у штипаљке. Кад заврши са простирањем Будимка прође поред мене као онај торнадо. Данас се нешто мислим, дал` то она због мене лебац јој женски.
АПЕЛ
Стотине произвођача намештаја код нас, а тако неудобан намештај производе. Где су ти дизајнери, где су идеје? Изгледа да се нико од њих не бави овим послом којим се ја бавим у слободном времену.
Слажем се да су лежајеви удобни, кухиње функционалне, фотеље и троседи лепи, али ормани и регали су нула, мој бато. Кад их човек погледа онако овлаш, са стране, они и личе на нешто, да се погрешно не разумемо, немам ја против лепоте истих ништа. Све те украсне јабучице, бравице, шарнири, повуке, све је то у реду, али функционалност њихова је очајна.
Питао бих ја те што измишљају намештај да овако уђу у орман и остану у њему само пола сата, не треба целу ноћ, гарантујем да би се према овим деловима намештаја у будуће односили одговорније. Сада унутра мирише на лепак од иверице, ниско је, смрди на нафталин, и да не набрајам све нелагодности које
човек доживи кад уђе унутра.
Ја клечим у овом орману још од синоћ а тек је почео викенд, и њен муж иде поново на службени пут тек за два дана. Тешко је да ћу жив да дочекам понедељак па стога апелујем одавде са лица места да се убудуће предузме нешто радикалније код изградње истих.
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ:
Драган Матејић, сатиричар, драмски писац и писац за децу, рођен је 1950. године у Великом Шиљеговцу. Објавио је књиге хумора и сатире: Провера знања, Убило се време, Грешне мисли, Писање низ ветар, Рам за нашу слику, Сламка спаса, Загу(б)љени у невремену, Новокомпоноване мисли, Бег од памети, Распеће Србије, Бабадедићи и Завичај на брду душе. Сарађивао је у многим писаним медијима а највише трага оставио је у издањима Ошишаног јежа и Радио Београда. Превођен на Бугарски језик. Награђиван је много пута за разне књижевне жанрове. Прошле године прославио је педесет година књижевног рада и нерада.
Фотографија аутора књиге, Драгана Матејића ”Комплетан мени” на којој је и он, награђена je првом наградом на Међународном конкурсу за фотографију у Рожајама 2016. Тако је заслужила и ову награду: Да буде на корицама књиге ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА. /Аутор/
