Промоција Драганове дванаесте књиге НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ одржана је 19.05.2017. године у Белој сали КЦК. Промоцију је осмислио аутор књиге Драган Матејић, а у релизацији програма су поред аутора учествовали: Љубодраг Обрадовић – рецензент књиге, Саша Милетић и Дејан Ристић – водитељи, Мина Матејић – виолина (музички тренутак)и Драганове колеге афористичари Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Ивко Михајловић и Братислав Костадинов.
Е, јесте враг, овај наш Матејић Драган. Чим узме оловку у руке он пређе праг и загуби се у невремену, које нам овај живот дневни тако несебично дарује. И не знамо да ли смо то покисли из облака, или од животних неприлика које су врело наших живота. Јесте Драган враг, јер зна знање, после првих девет (књига) зна да је десета исто као и прва и да се и пред њом уздрхти од ишчекивања… (скоро као и пред првом девојком)… А у међувремену је догурао и до дванаесте, мислим књиге…
Зна Драган да афоризмом неће променити свет, како то сањају песници, али ће душу излокану као путеви у Шиљеговцу, афоризмима испеглати, ко багери крушевачки сеоске путеве, до прве кише… А и то је нешто, покосиће се пшеница и узбрати плодови сељачког рада. Од тог рада и Београд ће да преживи. А Драганови афоризми помоћи ће свима нама да се не изгубимо у невремену, односно да не огуљени до голе душе, гурамо кроз живот. А знаћемо (и знали смо) да НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ ускладимо са временом и невременом и 12. књигу представимо публици.
НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ – Драган Матејић – Филм из Драгановог и наших живота
Лако није Драгану Матејићу, после десетке коју је добио од афористичке публике за десет објављених књига, сад не може како хоће. Једанаеста (коју је већ објавио), дванаеста, а и све остале књиге које ће објавити, морају бити на нивоу који је достигнут, а и боље. Да се не орезили. Па макар их копоновао целу годину.
Али не плашим се ја за Драганово будуће стваралаштво. У њему је филм преживљеног већ снимљен, у њему је нагомилано животно искуство посејало трагове о стварности која је више сурова него смешна и сад све те слике само треба спаковати у афоризме и друге сатирчне форме (поезија, прича, драма…), које Драган иначе пише, са циљем да нас насмеје и замисли…
У овој својој (већ) дванаестој књизи под називом НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ, Драган Матејић је афоризмима исписао у ствари роман актуелног живота који нас окружује и који није баш ружичаст.
Ево сижеа тог романа, како сам га ја исчитао из ове књиге афоризама.
Одувек је сваки човек, самом себи на првом месту и жели да у животу успе. Да би прежевео у суровом окружењу обавезно мора бити члан неке странке и позиционирати се у самом врху. Тако ће најбоље бринути о себи и земљи Србији. Тај животни пут трновит је и пун кривина, али ту је култура која ће све кривине испеглати и животу дати смисао. У животу увек треба бити паметан и промућуран и све креирати себи у прилог. Ако се у томе не успе, остаје алкохол као утеха да се забораве проблеми у животу, јер не дај Боже да се дође у ситуацију да се мора код лекара. Боље је да се свако окрене природи и раду у пољопривреди, прво – природа је нетакнута, а друго – пољопривреда лековита, јер рад оплемењује и јача тело и душу и обезбеђује храну да се преживи. Ту је и љубав која ће спасити свет од политике и политичара. Али на крају остаје нам сазнање да је све у животу пролазно и да увек дође дан кад неумитно идеш у аут. Никад не знаш кад ће да куцне тај час, кад ће да ти одзвони и да мораш коначно у (Ев)рупу. Ако се надаш да ћеш се од те пропасти спасити писањем, нада ти је узалудна.
Илити:
Дуго сам био поштен, скоро до подне. – Власт оплемењује душу и џеп. – Дрина је крива јер су на њеним обалама са обе стране Срби. – Просталук више не пролази. Остаје. – Напустила ме памет. Нисам хтео да је слушам. – Рок трајања шљивовице – до дна. – Не да тај хирург оперише, него пељеши. – Пољопривреда је наша шанса – пропуштена. – Реч љубав, оловка најчешће пише сломљеним срцем. – Зашто да нам деца иду у школу кад могу у политичаре. – Он је као фудбал. Мало, мало, па га шутну у аут. – Мобилни телефон је као смрт. Никад не знаш кад ће да зазвони. – Сви наши путеви воде у (Ев)рупу. – Не кријте се иза својих афоризама. Слаб вам је заклон!
И за крај и поенту овог приказа да цитирам сам себе: “Ја сам се одавно придружио онима који мисле да о писцу, био он песник, прозаиста или афористичар, најбоље говори његово дело и да критичари и тумачи онога шта је писац хтео да каже, ту процену коју ће читалац читајући дело стећи, само кваре”.
И зато, прочитајте овај Драганов роман у афоризмима у целости и видећете да се по њему може снимити и филм, баш онај из Драгановог, а и наших живота. /Љубодраг Обрадовић/
