Дохујала с ветром леденим и снежним,
са осмехом благим као у богиње.
На трен ме је само окрзнула нежним
погледом што мами као трава иње.
Немире лепотом тишини украде.
Појутарју пламен тек пренутих зора.
Запркоси дану који росу даде
очима тамнијим од Црнога мора.
Те најлепше очи саткане од снова
неким тихим сјајем нежно заискриле,
а у њима шапат и чежња ветрова.
Немир васељене у себе су свиле.
У њима блистају све нестале наде,
туга, коју нико сагледао није.
Никог нема да је бар на трен украде?
Дах неме прошлости над њом стално бдије!
Трептале су снено до поноћи сјајне
две звездице што на таму нису свикле.
Напустише занос поноћи бескрајне
да би с појутарјем најлепше изникле.
Кроз прозоре њене неприметно крочи,
бледи „световидац”, васкрсао цео!
Сребрнастим сјајем милује јој очи,
па украде из њих онај тужни вео.
Спокојем где тихне чак и шума звери,
уморна од чежње предаје се снима,
док разбуђен месец што тихо трепери
лице јој целива нежним пољупцима.