“Септембар је, почиње сезона …киша.”
Сви моји септембри кад се зброје,
Све дође …на Твоје,
Све се у …кишу …слије,
Све што било …није,
Све у кап стане, кап која
Ни кад кише стану, не престане.
Сви моји септембри кад се зброје
Све дође, све што не прође …а прошло је,
Све што постоји …а не постоји
У септембре се зброји
У кише слије
Све што било је …а било није
Све што јесте, а не постоји
Све што одлази, да се не врати.
Сви моји септембри кад се зброје
У себи ткају златним ткањем
Име од Имена,
Заборав од незаборава.
Сутра без јутра
Данас без јуче
Златном пређом вредна ткаља тка
Златном пређом, златна слова
По покрову умрлих снова,
Златна слова, сребрен покров
Септембар елегију тка,
Елегију тка, епитаф сриче,
Епитаф као збир свих мојих киша,
Свих заборављених незаборава
Од септембарских корака,
Па …све тамо до …до …до …
До ничега.
Сви моји септембри кад се зброје,
Све дође …на Твоје,
Септембар ћилим од злата тка
За кораке дуге године,
Године почињу септембрима,
Године завршавају септембрима
И сви моји септембри кад се зброје
Све …све од киша па до …па до …
Имена од Имена …Имена од свега
Имена од ничега …по златном ћилиму
Септембар корак просуо
Елегију у златни пехар насуо
По сребрном покрову
Златним нитима
Епитаф, сам себи, за вечност, уткао.
Сви моји септембри кад се зброје
Све дође на Твоје
Све мирише миром неспојиво спојивог
Све одише спокојем неспокоја
Све спава сном будних сањара
Све се пише и све брише
Невидљивим словима с потписом Анђела
Док септембар вришти тишином
Небеска звона нека зазвоне што јаче
Нека звоне док септембар корача
У мимоходу погнутих бреза
Алејом умрлих Песника.
Нека звоне, нека не престају
Месец Небеских звона –
Читав месец за један минут,
Само један минут Земаљске Тишине.
Један минут …за …све моје септембре.
Један минут за …Име од Имена …Тебе, мене …
Један минут, само један минут – Тишине.
Један минут – за све Септембре
Септембре сабране у елегију празнине.