Септембар. Спушта се ноћ.
Полако се пале свјетла
непознатог града.
Улице пуне страних лица
суморних попут ове
септембарске вечери.
Ходамо полако, ти и ја,
и наше успомене
због којих би заплакала као некад.
Причаш ми нешто,
привлачиш у загрљај
и љубиш ме као некад.
Читам ти страст у очима
и жељу на уснама
и осјећам прве кишне капи
на мојој руци. Не примјећујеш
како се небо смрачило и како је
почело да киши
као што не примјећујеш колико си
усамљен у својој жељи.
Хтио би да сам још ту
али ја одлазим, а киша ће
умјесто мене да те прати.
И можда, док будеш остављао иза себе
свјетла непознатог града
коначно схватиш
да се прошлост не враћа.
Враћа се само септембар,
помало тужан и уморан
од дугих лутања. Баш као што сам ја
уморна од живота.
Ноћ постаје све гушћа.
У даљини трепере свјетла
док киша пада тихо, тихо
попут сна.
Сутра ће већ све бити јуче.
И ти, и ја, и ово вече.
Ми смо били. Само септембар
опет ће бити.
Септембар и кише увијек се враћају.