ŽIVELI LjUBAV – Lepa Simic

ŽIVELI LjUBAV

Znao je da me privuče
uz sebe
na ivici drhtaja
tihim šapatom podseti
na sreću

Nije me ostavio samu
dok je padao sneg

Pisao mi je duga pisma
kao da smo bili udaljeni
a nismo

Na gitari urezao moje ime
pevali leteli
Živeli smo ljubav
nasmejani opčinjeni
nismo razmišljali
šta će sutra biti

Bili smo u pravu

Lepa S. Cirih

Овај чланак прочитало је 9. посетилаца сајта

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2011. годину


Lepa Simić, Cirih

 

NOVEMBAR SE VUČE

Sretali smo se
u nedostižnim
snovima

u mojim i tvojim
pesmama


Tog novembra
za tvoje tople oči
dadoh dušu
da je u tebi
zaboravi vreme

Srcem slikam
zaigrane misli

U srebrnom gnezdu
usnula
pod vetrom
stihom
pokrivena

msečeva kći

© Lepa Simić


Светлана Биорац Матић

ELEGIJA ZAMRLIH SELA

Ovde još samo groblja ožive
o zadušnice il’ u dan sveti,
iz trave izvire krstovi krivi
al’ mrtvi neće oživeti.

Još samo humlje žive dozove,
natpisi što se bore s vremenom,
senke predaka pod grmom zove
i blede slike srasle s kamenom.

Gore, nad grobljem, niz puste kuce
još samo vetar žalosno vije…
Iz praga pronikla trava i pruće,
popalo prošće, pukle majije.

I šumska tama sve jače bije,
a sve je utihlo tuznim mirom.
Daleko negde potomci zive
dok vuk zavija pred kapijom.

© Svetlana Biorac-Matić

НАПОМЕНА:
У такмичењу за ПЕСМУ 2011 ГОДИНЕ изабране су равноправно две песме:
ELEGIJA ZAMRLIH SELA – Svetlana Biorac-Matić и NOVEMBAR SE VUČE – Lepa Simić. Гласовима чланова и посетилаца сајта PoezijaRS за песму 2011. године изабрана је песма MISLIЗорана Јовановића – Христова. Погледајте цео догађај уручивања награда на 16-том СУПЕСУ.

Зоран Јовановић Христов

МИСЛИ

Моје су  мисли  галије царске
што сињим морима плове
носе ме слободног на све стране
дубина плава  себи их зове.

Моје су мисли ветрови силни
што пред њима све редом гмиже
са њима ја сам слободан човек
висина плава себи их диже.

Моје су мисли звезде са неба
сјајно сунце и месец жут
простране као бескрајни космос
широк ми поглед а раван пут.

Моје су мисли само моје
а ја их, ипак, са вама делим
будите слободни, будите своји
мислећи на вас, само то желим

© Зоран Јовановић Христов

Настави са читањем „ПЕСМА ГОДИНЕ за 2011. годину“

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

КО МЕ ТЕРА – Лепа Симић


КО МЕ ТЕРА

Ко ме тера
да претурам
прoлeћа бисерна
и тражим
гнезда лептирова.

Ко ме тера…
Лик младости
на дну торбе,
затрпан лежи.
Преко су песме,
заборављених наслова.
Испод зелене  паучине
назиру се топле очи
и портрет
једне лепотице града.

Оте се уздах…
затечена,
сама себи
свој сведок,
истина…

Крупне сузе,
напунише
оранице меких јагодица.
У очима мојим…
сад живот дрхти,
луталице судбино…

Ко ме је терао
да разгрћем паучину
на тавану,
после толико…
после свега.

Нисам хтела,
натера ме ћутање
и тишина босих стопала
моје собе…

Натера ме лавеж срца,
а  мој живот,
као да се…
угасио…

© Лепа Симић
Настави са читањем „КО МЕ ТЕРА – Лепа Симић“

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

Pesme meseca za 2018 g. bira Lepa Simic

Pesma godine za 2018. po izboru urednika sajta Ljubodraga Obradovića

UPAMTI DOBRO – Marina Adanović

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,
legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.

Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

© Marina Adamović

PESME MESECA ZA 2018. Izbor LepaSimić

Настави са читањем „Pesme meseca za 2018 g. bira Lepa Simic“

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

Za sreću – Lepa Simić

ZA SREĆU – Lepa Simić Zh
Što nisam
besmrtno stablo masline
da nemam
prezime ni naciju
Iz svog jezgra
kao Sunce u krug,
toplinom
da zračim za sve ljude
isto
Okićeni rod na gtanama
maslinarima
da podignu ruke
visoko
Da me nije briga
za sva blaga sveta
samo da zrim
gde mladi ptići
odmaraju krila
a Mesec se
zapetim lukom
osmehuje
kraseći
plava mora.
 

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

Pesme meseca aprila 2018 – bira LepaS

Tišina – Dejan Ivanović

Tišina u koju sav pretvori se grad, kada spava,
postane transcendentna …
Kud buktinje da utihnu a preostaju tačkasta svetla,
raskošnog sjaja zvezda u buketu;
Čekajući zoru rumenu, elegantnu,
bacamo kroz prozore bombone na tramvaje
i mirišljave šapate jeftinih ruža,
bojimo na providnom jutarnjem platnu.
Sadržaj vrelog žamora leta
u nestajanju, omogućava rađanje
budućnosti, ovog gluvog doba;
Zadivljujućih oblika ideja,
opažanja zakrivljenosti svemira ;
Umesto milenijumskih snova …
Šetnja odlučnim koracima,
sustiže uporna razmimoilaženja;
Razdragane želje, opscena razmišljanja
minornim trenucima razdvojenosti,
bacaju senke na prijateljstva;
Rat i smrt ištu na bojišta.
Idolopokloničke suze,
izdajnički struje po ispucalom obrazu,
burama proteklog života;
U prolazu …

Pesma uvrštena u najuži izbor na takmičenju

povodom Svetskog dana poezije časopisa “Kvaka” 21.03.2018. 

 

 

Nije ti važno – Sanja Petrović

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

POSVETA RASPUĆINU – Zoran hristov

Ja, starec iz Pohrovskog,
odrastao na obalama Ture,
sluga Božji, nepriznat od ljudi
i ove noći,
s’ kurvom postelju delim!
Ponovo su me, pijanog,
niz ulice Petrograda
cigani vodili do njenih vrata!
A mogao sam, nije da nisam,
mogao sam, noć da provedem
u postelji od svile,
među nogama neke od dvorskih dama
al, braćo draga, nije to – to.
S Bogom se, kroz greh povezujem
i milost od njega, grehom tražim.

S vašim sam ženama, gospodo,
postao deo vas,
dok deo mene, gospodo,
vi nikad nećete biti.

Ja, starec iz Pohrovskog
odrastao na obalama Ture
bejah prvi do cara!
Sipajte otrov u skupo vino
na jeftina sam odavno imun
otrov u njima mi ništa ne može.
Ja, ludi monah,
o kome pričate sa strahom u očima
prkosno čekam vaš metak.

Pucajte, gospodo,
Telo mi olovom napunite
da na dnu Neve
milost Božju pronađem.

Niste me voleli, buržuji!

© Zoran Hristov

 

Minuti – Mila Jašović
Nisi ti kriv
Jer si rođen na krilu žene
Voljen i kada udariš preko njene suze
Neopažene
Kapljice soli na okovratniku bluze
Nisi ti kriv
Jer su te učili
Da jače je ono što utisak jačeg daje
Da tačno je ono što dalje se čuje
Da vredi samo ono što dugo opstaje
Nisu ti dali da biraš
Da praviš kompromise
Da ideš u korak s idealom
Nisi ti kriv
Jer si naučen da sviraš
Gudalom koje uvek po istim žicama lomi se
Dijalog želja pretvori tren u godinu
Na putu do zvezda suviše trnja ostaje
Tamo ti čuvam tvoje ništa za trećinu od celog
Kada u mojim očima pronađeš deo
Koji nedostaje

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

Pesme nedelje marta 2018 – bira LepaS

LUTAK – Sanja Popić

Gde si to čuo da se na gvozdena vrata kuca,
Pa mi guraš pod nos ono u šta ni sam ne veruješ,
Al’ hoćeš mene da ubediš,
Moje oči da iskriviš,
I moju veru da promeniš.
Malo ti je,
Pa bi još i moje nade da sahraniš,
Pa tvojim lažima zapališ
Pa da se hvališ jos kako si ih ti vaskrsnuo.
Gde si to video da su sve žene iste,
U čiju si to laž poverovao,
Pa ne umeš da razlikuješ onu koja te je stvorila
Od one koja je pred tobom klečala.
U čije si to kosti zarivao nokte,
Pa mislis da sa svakog možeš kožu skidati
I bacati je u svoj lagum,
Da je tamo kao zatočenika čuvaš.
Ti, kralju moj ispod iskrivljene krune,
Kad ćeš više da odrasteš,
Zar ne znaš da se tako ne vode kraljevstva,
I da je kralj nekad i kraljica.
Ja mogu da ti zavadim čitav region,
I usput posadim kukute
i nateram da ih u čast pomirenja ispijete.
Ja mogu na uvo da ti tiho pevam,
A zubima jezik da oštrim.
Ja mogu sve, al neću, pašće mi kruna.

© Sanja Popić

Reka – Daca

Zelela bih biti poput reke,
brze i silovite vodene mase,
koja, kada zaprece je branom,
ne ocajava i ne roni suze u jezero.

Koja ne napusta svoje korito
kada joj preseku tok
i ne izliva se
kako bi svojim ocajem
potopila sve oko sebe…

Zelala bih biti poput reke
sto se probija kroz prepreke,
koja upornim rastvaranjem
na kraju srusi branu
i oslobodi sve svoje snove
godinama akumulirane…

Takvo nesto najmekse na svetu,
kao sto je vode dodir,
moze potopiti i razoriti,
bas sve…

Nevino nezna,
a opet, okrutno silovita.

Reka…

Njena priroda je i u nama samima.

Dopustam da me osnazi njena matica.

Osecam reku u sebi…

 

 

 

ONA – Jovana Damjanović

Ona je tako nestvarna,
Moje lično parče svemira
Izmedju korica knjiga dosad se skrivala
Istovremeno drska i nevina

Ona je tako čudesna,
Kad bi se smejala ili čak ljutila
Svakog dana sve čudesnija
Namirisana dozom opojnog ludila.

Ona je tako predivna,
I zakleo sam se, ostvariću joj snove
O, kako divna je kada spava mi na grudima
I plovi sa mnom daleko odavde, osvaja horizonte nove

Ona je tako bezbrižna,
Istinski sanjar dok god svet traje
Uvek misteriozna, neukrotiva i nemirna
Iskra u oku,koja snagu mi daje.

(C) Jovana Damjanović

 

Mučna tišina – Vuk Todorovic

Dugo sad s’tisinom
Trazim odgovor bucan
Zatvorena su vrata s’milinom
Ostatak mene je mucan
Sam,a soba ko soba
Ume da priblizi zvuke
Pusta kutija koba
Docarava muke

Zgrabili me brsljeni
Crna suma njene oci
Dusa i srce su otudjeni
Izgubljeni u noci
Dolazi da odvede
Onaj los san sto javom preti
Da je sanjam da me povede
Na svoj pakao da me seti

Dobro ja i lose ja
Podela su duse
Ne vide se dimne granice
Oko kojih se osecaji guse
Nove lutke su u glavi
Svrsen cin pogled prati zavesu
Sumnja pobedu slavi
Nesigurno srce je u kavezu

 

 

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

Pesme nedelje februara 2018g. bira Lepa S

 

Ne postojiš IRMA …Dejan Ivanovic

Mislio sam da kao jedina,
skrivena nedostajuća reč,
tavoriš u gluvim kraškim bespućima;
Gde zima grubim dahom otima,
sjaj u očima čednim bićima.

Hemija zvučnih poljubaca,
bez sramnih ograničenja,
utiskuje vatrom između lopatica,
žigove otrovnih zlatnih trozubaca.

Stazom puste večnosti prizivane u noćima,
načelom udaljenosti od suštine;
Otkrivaš naličja tvojih moćnih tajni
sugestivnim znacima;
Dalekim, sitnim, nečujnim koracima …

 

Kolačić – Mile A.

Ooo kako si magnetična
sva kolačić
voću slična
nujnobujna
vragolasta obla čulna
slutim sočna
sva vrcava zračnooka
nježnobludna
slatkotočna…

Želja moja dal je čudna…
Taman da je uzaludna,
sretnem li te
poješću te
stisnuću te
srsnuću te
oduprijet se baš ne mogu…

Stignem li te lakonogu…

Ooo, neka je slava Bogu

 

In vino veritas – Nevenka Savić Alispahić

Danas je dan svetog Trifuna
dan vinograda i vinara
dan vina i gitara
ili, ako Vam je tako drago
danas je dan svetog Valentina
dan za zaljubljene
dan za ljubavnike
dan za ljubavi beskrajne
za ljubavi slatke i kratke
tajne i javne
i sve one koji vole
pa i one koji baš i ne vole.

Danas je dan za vino i istinu
i zato nazdravljam ovom kapi
crvenom kao krv;
Prvu čašu za sve ljubavi ma kakve bile
dugo trajale i dugo se opjevavale!
Drugu čašu za ljubavi davne
bez kojih bi kafane davno bile pozatvarane
bez kojih ne bi bile vječne pjesme ispjevane!
Treću, treću, treću čašu gorko-slatku
Tebi posvećujem i u Tvoju čast do dna ispijam
Tebi, moja jedina, moja najslađa, moja najgorča
Ljubavi bezvremena!

Četvrtu čašu i sve čaše sljedeće
piću bez riječi, bez posvete, bez zdravice
vino je prokleti detektor laži
i sakriti neću moći
da u meni Te ima više
nego što sam u sebi postojim
da još ti duša pjesme piše
da još te sve moje u meni voli
voli, a boli, a boli…

Danas je dan svetog Trifuna
dan svetog Valentina
zovite ga kako Vam je volja,
u to ime;
Zdrav svima!
Neka bude ljubavi, muzike i vina!

( 2017. )

©Nevenka Savić Alispahić

 

Oprosti – Slobodan Jevremovic

što nisam gledao listove kalendara
kako prebrzo piju godine protekle
i lome dobrote koje znali nismo,
udaljeni sasvim od nas što mi smo,
prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano,
pa onda me od ove blizine daljina
zaposele misli i draga sećanja…
I onda pišem, i zato pišem,
za tebe dišem i za tebe znam.

Oprosti
što sunce ne videh od svetlosti jake,
unutar kruga novih života,
što tebe ne saznah kompletne lepote
pa onda tek sada si postala jasna,
najdivna moja blizino daljina.

Oprosti
što nadalje šetam stazama našim
i opet gledam gledanu sreću,
što mislim o tebi i drugo neću,
što sunca još tražim pod teretom vetra,
da saznam opet ono što znam.

(Bgd, 07.feb.2018)

 

 

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

Pesme nedelje Januara 2018, bira Lepa Simic

ФРЕСКА – Миладиновић Сандра Мајра

Бар да ме лаже ко нико пре
да ме светлошћу умије
срце би куцало ко дечије
небо би било умилније…

И да ми прича о свету том
који ни сам не познаје,
али има машту ко ретко ко,
и зналачки се не одаје…

У одајама где маске носе
баш сви одреда што спавају,
па мртво море им није беда,
нек ми се вечно надају…

Али он тако умивен чашћу,
витез вечности у зао час,
макар морену носио собом,
однео вешто мој добар глас…

У онај чаши ко задња кап,
што усне не такоше ничије,
стрпљиво чекаћу Месечев знак,
ко фреска… да верник је открије…

А да ли ће онда он пожелети,
живот без краја, без лажи сан,
срце што куца као дечије…
Не, то и не желим никада да знам!

Миладиновић Сандра Мајра

DOBRO JUTRO – Sreten Kasavica

Dobro jutro, radnici.Dobro jutro, jadnici.
Da li ste svi zaspali, tako srećni, bogati?
Dobro jutro radnici!

Deca su na ulici, il’ u kladionici.
Šta ste to vaspitali, dal’ ste se zapitali?
Dobro jutro, radnici!

Osmesi na licima.Svi ste u kreditima.
Ko još ima posao, taj je dobro prošao.
Gde ste sad svi, radnici?!

Sve će vam obećati, pa se neće sećati.
Svi su vas naguzili, jer ste stalno puzili.
Dobro jutro, radnici!

Ne pomaže sindikat.Radnički savet, rođak, brat.
Jednom nogom blizu groba.Sad je dobar čak i Sloba.
Hej, nesretni radnici!

Para puni džepovi.Kuće, kola, planovi.
Srčka jače udari, čak i tu, u ludari.
Nema mesta, radnici!

Nije ti važno – Sanja Petrovic

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

ЋУТЊА – Латинка Ђорђевић

А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.

Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.

Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…

© Латинка Ђорђевић

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

Pesme nedelje decembra 2017, bira Lepa Simic

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2017. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

ALO BRE, JAVI SE!

Mogla bih da udam kćer
i napravim raskošnu
provalu oblaka u pustinji
s visokim štiklama
na njenom venčanju

Ne želim da me maze 72
nevina momka
već jedan dobar čovek
nek pruži ruku
i prati me kao zmaja na nebu

Neću
da spakujem eksere i aceton
u ranac
samo da bih besplatno
odavde odletela

Treba
pošteno kupiti kartu
nalakirati nokte
i napiti se k`o majka
na jeftinom letu na jug
sakriti se od sunca i od mora
u dubini kafića na plaži
u Crnoj Gori
gde muške butine
ostaju na izgled mirne
jedva s mukom
dok vazduh vibrira od tog napora
i planine se ne usuđuju
da krenu
bez njihove dozvole
a smokve, grožđe i neobrijani kivi
mame novog Karavađa
da umoči četkicu u boju

© Eleonora Luthander

 

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2017. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

 

ИВЕР – Драгослав Граочанкић

Хоћу да пањ поново саградим.
Сакупио сам безброј ивера,
али ми измиче онај последњи.***
Тражим га већ по невиделици,
знам да ћу га наћи пре сванућа
и да ћу једног дана рећи:
“Далеко му лепа кућа!”

© Драгослав Граочанкић

 

KLASIKA, NE SINTETIKA- Dejan Ivanovic

Zvuk klavira,

glasnik tajnih nemira,

uvek čežnjivo impresionira. 

Raspon nečijeg raskošnog glasa,  

gore i šume zatalasa;   

Kamerni orkestar,     

usklađen, kao sunčev vetar,           

lebdi, očaran kosmičkom širinom,                                            

jedne violine,                                                                                          

ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …    

 

Među Planetama putuju zvuci, 

čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali, jauci …

Dok programirana mašina,

buku imitira. 

Menjao bih zvuk mašine,

njen sintetički kod, 

kad nema klavira, moćnog glasa, violine,

bar za stari radio, simbol topline…

Ili slušao opijen,                       

poeziju noći i more  tišine …  

Dejan Ivanović,

13.12.2017. Baroševac  

 

TRENUTAK SLABOSTI – MILE A.

Bljesak prohujalog trenutka
Priviđenje da je sunce sišlo u Boku
Na duši duboka brazda kajanja…
Tragovi su tanke žute linije u oku…

 

ДОЂЕ МИ… – ЗОРИЦА РЕЉИЋ

Дође ми
да напишем песму о теби…

Дубоку као море,
лепршаву као лист на ветру,
јасну к’о освит зоре.

Дође ми…
Али не бих…

Дође ми
да напишем песму о теби…

Бескрајну као свемир,
као кап росе ситну,
као чежња што буди немир,
као реч једну, битну.
Песму као мисао јаку,
радосну попут смеха дечјег,
што сумњу разгони сваку.

Дође ми…

Али, како
да у једну песму стане
све оно што код тебе волим?
И зато нећу.
Пустићу да живот
пише стране.

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта