О смрти нико не жели ни реч чути
када се спомене сви се „ с места помакну „
верујућ постаје и онај што не верује
и некрст почне да се крсти
молећи се Богу да спаси те пошасти.
А смрт, више се том страху и не смеје
хода светом и ћутећи свој „посао“ обави
и сама суморна од немиле дужности
носећи на леђима крст одговорности
за реке суза које су иза њених корака остале.
Кад је време да се оде, кад увек
рано бива кад закуца на врата дома
и колико је то века човеку доста
да прихвати истину о крају живота
без саблазни без страха од смрти доласка.
Нема мере за бол јер бол је личан и себичан
нема оно што волимо старости лик
и никад не бива да се помисли;
Испуњен живот беше и век и дом
и среће би на путу том…
Никад не бива да се прихвати
да родимо се да би отишли
нити бива да се помисли
не одлази се док бар једно срце куца
док се бар једна душа радује
што живео је неко ко је волео,
док бар у једном бићу станује
део који никад не оде део који
смрт и када дође са собом не поведе
део због којег дише онај који остаје.
О смрти нико не жели ни реч чути
а с рођењем је донесмо као сенку
што у корак све нас прати
на час оде па се опет врати
да узме оно што негде у некој књизи
коју са собом около носи, пише,
уморна од проклињања и кукања
отупела од страхота и упирања прста
како је она свему крива, а ко је пита
да ли је „посао“ њен избор и воља.
И када је то оно право време
када неће човек рећи – прерано
када то усне занеме и срце тихо шапне;
Толики одоше и нико не рече – рано је.
Не боли туђа бол, туђе рано је неважно.
Када је човек стар и да ли је икад
неко време право кад смрт на
врата дома покуца и одведе прадеду, деду, оца
хоће ли икад човек да се са смрћу измири
па каже – време ми је, дођи.
Неће. Човек би да живи вечно
смрт не прихвата као рођењем
зацртану тачку на крају пута
за коју још открио није ко и када
и на ком месту је у мапи живота уцрта.
Прерано, рано, разумем ту тежњу да
оно што нам је драго заувек сачувамо
и то није немогуће нити недостижно
јер свако ко је у бар једном срцу живео
родио се сваки дан кад га се неко сетио.
Иронија у свему већа бива
кад о смрти збори овај поета
луда глава, вечито дете, боем, шерета
па помисле људи; Гле полуде од бола
па не хаје што смрт своје семе сеје
До јуче је будала стара по смрти
дрвље и камење бацала, ратове водила
изазивала, пркосила и презирала
а сад је оправдава и скоро да јој хвалоспеве пише
зар се тако песник животу изругује.
О смрти нико не жели ни реч чути
ни песник ништа бољи био није
нит’ пориче нит’ крије , још се са смрћу расправља
још се осорно брецне кад се појави, а време јој није
кад се појави па се насмеши док песника заобиђе.
Познају се, смрт и песник, познају се и предобро
многе су ноћи разговоре водили
многим расправама жустрим зори прозор отворили
и нису се још свикли да живе једно крај другог
још се песник љути и мргодно погледа
одговор тражи којега нема
ни смрт му није одговоре дале
истрпела је све речи грубе и чемерне чаше,
чаше бола и туге, испијала без речи
не знајући како песнику да каже, докаже
да не сме и не може да му одговори
зашто се и када појави
зашто је и када време њено
ћути само и сама се смешећи сетно
кад песник повдвикне ; Узми мене, ето !
Одавно је престала да га слуша,
одмахне руком и крене даље
до неке нове ноћне дебате
о томе када је време, када је прерано
када би човеку било потаман да оде
или да испрати оне што одлазе
без да баш увек понавља исте излизане фразе
без да зановета и да се жали и проклиње;
Рано је, рано је, рано је, прерано је…
Колико је то века доста да човек каже – доста.
О смрти нико не жели ни реч чути
разумем, тешко је губити
ко је то рад да се с крајем суочи
кад од њега одлази оно што воли
било би лепо да се сети свако
да смрт је оно што са нама живи.
Прекасно чини се никад дошла није
а ко од нас може да тврди да са смрћу
све нестаје, све престаје, заувек одлази
може ли уопште икуд нестати оно што се воли.
Боли, често никад бол ни не престане
и нема одговора на сва питања
у оним предугим ноћима без свитања
а човек к’о човек, душа проста
ни за мање ни за лакше не зна кад је доста.
Ко још нормалан пред светом, седне,
па са смрћу води разговоре дуге
кога још заболи делић туђе туге
све патетика бива што туђи дом посети
само песник луди, са смрћу другује, са њом тугује.
Познаје и стрепњу и страх и кораке јој предосети
некад се љути некад као камен нем, ћути
и не хаје много за питања разна
и бесмислене речи које се понављају из дана у дан
парајућ тишину коју смрт за собом оставља.
Човек к’о човек, од постања за бесмртношћу трага
тешко је рећи да л’ га одласци неки муче
ил’ би само себе да спасе од неминовне смртне руке
од трулежи и заборава кад први грумен земље падне
кад се гавранови жита насите и комична свита разиђе
сам са собом и смрћу нико не би да остане.
Нико, сем песник луди, што се са смрћу
одавно познаје, одавно је не кривећ’
помало је сажаљева што јој је задаћа тако сурова
те смрт начисто није да л’ јој се песник руга само
изазивајући је да се о тајнама књиге што носи, излане
па опрезно свраћа на чашу разговора
трпећи песникове погледе дуге
у којима ни она више прочитати не уме
да л’ јој се руга, да ли му подсмех у оку титра
или су то само обриси непролазне туге.
Човек о смрти не жели ни реч чути
а смрт је тек рођења део, пут у карти живота
ко зна где и кад, сасвим прецизно уцртат.
Смрт је само немили изасланик за све крив
гласник којег сви желе убити. Узалуд, гласник није крив.
(C) Невенка Алиспахић
Metar…