У БУЦИ ПРОСТОТЕ
Ко се песником роди,
животом га радују ситнице,
с душом нежном живи као с грешком,
чуде му се куће и улице.
Залутао у буци простоте,
утеху – светлост, стиховима боји,
живот цео крвари песмама,
не намиче себи, јер не зна да броји.
ОДЈЕК У СЕБИ
Ветар је разносио немире,
осмеси се множили у кланцима додира,
мириси примали као гости,
враћао је тренутке из далеких прича.
Како живети јасно у мутно време, питао је себе.
Ломили му труд тихи и они прости,
вечно журио у сусрет себи,
да случајно тужан закаснио не би.
ГЛЕДАЊА
У оку коња човек угледа свој лик,
коњ у човековом оку није угледао
баш ништа.
ОДЛАЗАК
Напустити једном своја Сунца, значи,
остатак живота разносити тугу.
ЧУДО
У Босни,
на почетку се све и заврши,
у њој се трајање ућуткује.
Замршена истина,
искидано сања.
ОДБЕГЛА ВРЕМЕНА (преправљена песма).
Чувао је тајне нежне,
остале су приче рањене
и са њима успаване године,
казнило га време,
куда без себе?
Какво је то море без соли,
како сачувати сећање,
кад и радост боли.
ГОРШТАЦИ
С невољама носили наду,
рађали се под сљеменом срца,
живели су на домак прошлости,
за њих ура старе сате куца.
Трошили су године препреке,
судбина као протеклих река,
све је њихово било у простору БОГА,
чекали су себе негде из далека.
ИСКРЕ:
– КАКО ПИСАТИ А НЕ ЧИТАТИ?
– ОНИ КОЈИ НИКАДА НИСУ ЧИТАЛИ БРЗО СЕ ПРОЧИТАЈУ.
© Андреја Ђ. Врањеш
