Огрезо у снази и бескрајно стамен,
с урликом што руди на врхунцу моћи
пред собом све ваља и док пршти камен
односи све чежње и сан летње ноћи.
Маме га даљине,па прикривен шумом
као ловац дрски прикрада се плену.
Охолошћу својом и силним зулумом
разбуђује зору, мами чедност њену.
Пустолов у души и бременит злобом,
неуморан као снови над узглављем,
хтео би тишину да учини робом.
Тек зачету битку да прогласи слављем.
Узалуд га прате у бескрајном низу
муње громовите и облаци снежни.
Разгали му душу плач дечји што близу
заруди, па вихор поста лахор нежни.
(Прочитано: 48 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.296 пута)