
ЊИМА СУ ОТИМАЛИ
Кад отму, све им отму,
кад отимљу,
нешто и оставе,
од када их испод неба има,
њима се отима.
Нису на ноге могли никад стати,
камо ли имати.
Срећни кад немају,
тада им несоји,
очију ситних,
немире заобилазе.
ВИОЛИНСКИХ ДУША 1
За време не хају,
простору радују,
радосни и тужни,
између жеља,
сањају жар ватре.
Колико година носе,
не износе,
кад непусте светлост,
прича се надуго,
где су путујући,
утиснули име гараво.
КАКО ТО
Хтео је себи да објасни,
зашто је без радовања остао целог живота.
У сну му шапну познат глас,
гласно Србију волиш, весело верујеш.
СРНИНЕ ОЧИ
У њима немир осветљен,
Лука – окер живота,
на изласку из јутра,
поклоњена лепота.
© Андреја Ђ. Врањеш
(Прочитано: 136 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.296.097 пута)