ДОСЕТКА

Имаћемо сате и опоје силне
када занос крене са душа нам меких.
И, к’о неки људи из рата претекли,
тражићемо мај и крошње обилне…
Кад потражиш мир под раменом слабим
које душа, за те, ојачала није,
шарено се цвеће (за подглавље) свије,
и боје сеоске, као на тараби…
А кад дођеш мојој рани, милој,
и када кажеш: Мењати ћу се ја…,
ако прође пљусак поред чврстих стреја,
у теби се, тад, ни не бије бој…

НЕК БУДЕ ВРЕМЕНА

Мокар… Некад пун, а добро учен сату,
припреман да доба прихватити нећу,
опремљен за ходник и собу грлату,
још не слажем списе (за сутра) и одећу…

Од тога што читах, и о чему мислих,
доста ничег верни поноси нам даху…
Нек буде времена и што мање покислих:
Чекаћемо (с муком), а ви то у маху!

Не горе ми, ноћас, отоци под слојем
као бакља што је стражар, Критом, носи…
Дуже би пред Кланцем стајао, о којем
говоре да Грк још, пред њим, пркоси…

Не помуте верност ови чврсти крсти,
вести што говори да трчаху скупа,
а тек да је сваки припадао врсти,
што не беше ником, а ни данас, скупа…

Они неће поћи, видеше то скоро,
и тај осет беше, њима, јако лак,
на једно старо подсећање, бледо: Што је, у рат, мор’о
поћи и тај ђак?

ДАНАШЊА ПЕСМА

Она, данас, није овде. За ме.
А већма ме обухвата спокој…
Кроз тутњаву паунске галаме
покушавам, к’о они,
не знати о њој…

Она, данас, није овде. За ме.
Отишла је да обиђе своје
што немају ничим да се сраме,
а тек кад је у питању
ово јагње моје…

Воде, данас, нису овде биле…
Разлиле се, мало, да освеже крај…
И наспрам ратника страшнога Атиле
оне, за собом,
остављају рај…

И долазе. И још расту, за ме,
пипајући (успут) неке ситне стене…
Долазе, јер знају и саме
да дуго без њих
једно семе вене…

ОЧИМА

Прићи ћу твојим очима малим
и назвати их кестенима опалим
са дрвећа. Кад опадне и суво лишће
и ветар те, нежно, стишће…

Рећи ћу твојим уснама бујним,
и прекрити их с ноћима олујним,
да волим их. Када кише лију
и твоје косе ми лице прекрију…

У сну ти машу анђели мали
што моје снове су ти дали.
Оне красне… С расцветаним пурпуром, и сумраком,
љубићу твоје лице жарко…

КРАЈ СНА

Сазреле су јагоде,
црвене се и миришу пољима.
Али нису слађе од нечијих усана.
Те усне,
краљице у мојим мислима…

И бајка почиње
са првим, лаганим сумраком,
кад нико те пробудити неће
а гоне те.
Препусти се свету лаком…

У врт, ноћима,
долазе дивне паунице,
кад зрију јабуке златне.
Сачуваћу их…
Дођи ми то красно лице…

А ту, крај сна,
после дуге, оштре зиме,
нешто ми тихо реци.
Приђи ближе, пољуби ме…

ПРЕДЕЛОМ

С обзиром да дани постали си краћи
већ замишљам Шкотску, и престах да пратим
хоћеш ли из нашег здања нам изаћи
и кренути пољем олако предатим.

На њему ћеш блага, како ти се прохте,
ломити и мраз што образе грди
и примаче копља да разбија нокте,
а коме су упади твога тела тврди…

И мада би некад остала крај мене,
сликали би јесен, њом шарали ноћ,
а када већ очи постану нам снене,
претакали жудњу и, уз њену моћ,

тумачили знаке прастарих цитата
на, само наш, језик (брзо) преведених.
Нити моја рука тебе обухвата…
Нити ме ти чуваш ко групу спашених.

УЗ РЕКУ

Пределом, сачињеним од брежуљака,
ишли смо лако мој риђи коњ (још ждребе) и ја,
а кад ступисмо доле, на равно, мотрисмо на земљу,
хтедосмо прећи Реку Пусту
(да ли такву што на обалама нема никог,
тек по једну шуму, хладну и огусту,
или што све, са собом, вуче
те никакве више биљке да се одлуче
остати уз њу)…
Носимо књиге у Белу Цркву и
цркви сваког села, на путу до ње, остављамо исте…
Ако је, ко до сад, требаће још два сата хода.
Вукови су наши а безмерно је често,
у нас. Предак бити заштитник свог рода…
И пре но што сиђосмо доле, и пре шуме,
храст  један, пред нама, опусти грану
као да нас њом помиловат хтеде,
као да нам и он шану
да овде, свуда, биће нам мило
од чег коњ ми засја, ориђи још нежње,
и обдари га као крило силом…

СХВАТАЈ ДОБРОТЕ

Њој нежној, живот оставља сребрно с белом… Мудрост је чини чедном. Схватање ствари због којих је чекати вредело… И није моја воља нека притегнута, чврста, прека, научена и по том знана да надгледа са свих страна како јој они, којима је била драга, остављају своје драго значење… Њој нежној, живот оставља сребрно с белом… Над … Настави са читањем “СХВАТАЈ ДОБРОТЕ”

Њој нежној, живот
оставља сребрно с белом…
Мудрост је чини чедном.
Схватање ствари због
којих је чекати вредело…
И није моја воља нека
притегнута, чврста, прека,
научена и по том знана
да надгледа са свих страна
како јој они, којима је била драга,
остављају своје драго значење…
Њој нежној, живот
оставља сребрно с белом…
Над њом, кад је живот плаши,
тужно, преморено бдење…

ПОРЕД ПУТА

У селу пред Дубовом (око пута) углавном је трава, тамо, већ, дирнута… Бејах у колима кад ми се слика пружи како се магаре, још, са људима дружи… И краве се распасле по трави… Баш тада волан, због кривине, савих кад магаре клече, по трави се ваља. Види се, здраво је, и пуца од здравља…  

У селу пред Дубовом (око пута)
углавном је трава,
тамо, већ, дирнута…

Бејах у колима
кад ми се слика пружи
како се магаре,
још, са људима дружи…

И краве се распасле по трави…
Баш тада волан,
због кривине, савих

кад магаре клече,
по трави се ваља.
Види се, здраво је,
и пуца од здравља…