С обзиром да дани постали си краћи
већ замишљам Шкотску, и престах да пратим
хоћеш ли из нашег здања нам изаћи
и кренути пољем олако предатим.
На њему ћеш блага, како ти се прохте,
ломити и мраз што образе грди
и примаче копља да разбија нокте,
а коме су упади твога тела тврди…
И мада би некад остала крај мене,
сликали би јесен, њом шарали ноћ,
а када већ очи постану нам снене,
претакали жудњу и, уз њену моћ,
тумачили знаке прастарих цитата
на, само наш, језик (брзо) преведених.
Нити моја рука тебе обухвата…
Нити ме ти чуваш ко групу спашених.
(Прочитано: 30 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.188.541 пута)