Обгрљено поњавом од злата
с’ тешких грана суво лишће мине.
У бескрају безнађа и блата
немим гласом призива тишине.
У јесење тада затрепери
бисерасто кроз зеницу око.
Још сањиво хоће да измери
море туге, мртво и дубоко.
Пусто прело шушти, нежно мами
дах пролећа да на трен окрепи
прошлост, која прикривена чами.
Оживили сви тренуци лепи.
Дан заруђен извори занесен
зрачак сунца ког туга умину,
јер злослутно разгаљена јесен
мртвом лишћу дарује тишину.
(C) Душан Комазец
(Прочитано: 105 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.188.524 пута)