ВРАНА И СЛАВУЈ – (шумска трагедија).
Публика послушна,
неука шумска раја – далеко од раја.
Заграктала врана фугу,
Зелено пролеће,
долетео славуј класан,
на ФЕСТИВАЛ ПТИЧЈЕ СРЕЋЕ.
Ал певати њему нису дали,
само с враном у дуету,
какав је то дует био,
да је смео, побего би цео гај,
што је славуј лепше пево,
тужнији је био крај.
Бесно сова хукну врани,
пре што бедна почнеш, а ти стани,
па зар теби није јасно,
да ти не знаш певат класно.
Гракну врана без пардона,
ја сам шуме примадона,
не кривите ништа мене,
славуј мора си`ћ са сцене.
Утисак је био горак,
славуја су отерали,
са враном је пево ћорак – чворак.
А како су зазвучали,
унапред сви су знали,
ал`им таквим ипак тапшу,
још их славе,
и не само овај пут,
већ када год би ови ружни ,
увек што их има тужни,
дисонантно запевали.