Дан: 17. децембар 2020.

Volim kad izjutra bunovni ređamo
šta smo jedno drugom,
volim kad mi kažeš da sam tvoja pesma ,
ti moja priča,
ja tvoja prva kap rose,
ti moj prvi zrak sunca….
I tako, i tako u nedogled…
Volim kad se i u snu držimo za ruke,
kada su nam ujutru jastuci
priljubljeni jedan uz drugi
volim i kad se bunovna probudim u toku noći
i sva ozarena ti saopštim da mi nedostaješ
iako sam čitavu prethodnu noć
drhtala srećna na otkucajima tvog srca.
Volim kad se i tokom ručka dodirujemo
nogama ispod stola,
volim da mi tada kažeš da smo kao pingvini
volim i kad mi ljubiš dlanove
i kažeš da mi isti mirišu na hleb.
Volim da sam ti domaćica,
volim kad se ponosim tobom domaćinom.
Volim da okupimo radost,
volim da smo vrelo istog,
Volim kad čitamo,
kad se molimo,
kad se smejemo, plačemo,
Volim kad mi ispuniš želju
pa u dvorištu ipak zakačis dečiju
šarenu ljuljašku.
Volim kad se priljubim uz tebe,
kad sam tvoj krpelj
kad si moj čičak.
Volim što smo drugačiji
volim što jesmo
volim sto sam tvoja i što volim. Sigurno.
I sto jesam voljena. Puno.