УЛИЦА
Корачам улицом знаном
Том танком линијом
Наспрам чудесног универзума.
Остављам трагове, исписујем прошлост,
Тражим путоказ свог одбеглог разума.
Кишна је моја улица,
По трави јутарња роса,
А душа – сломљена крила недужних птица
И моја судбина влажна и боса.
Молим се, очи ми сузне,
Рука већ спремна са три стегнута прста.
На крају улице видим чудесну светлост
У облику крста.
Сад лакше је души,
Разлетеше се птице.
Душа не боли, не гуши.
То је тај крај улице
И вечност која се никад не разруши.
© Дејан Милошевић
Ова песма настала је у јеку короне, 14.11.2020. године