Добродошли!
Republike Srpske odabrani momci,
komandanta mileta hrabri dobrovoljci
Sve delija do delije,junak do junaka
da svoj narod brane rodila ih majka
Iz bitke u bitku danu su sve bolji,
svoju zemlju brane,svakom su po volji
I živote mlade ostaviše svoje
za Srbe i Srpstvo i drugove moje
Brane svoju zemlju,brane narod svoj,
jurišaju hrabro,spremni su za boj
ZAR JE ZLOČIN BRANITI
SRPSKI NAROD
GENERAL RATKO MLADIĆ
ПОЕТА ЦЕЛОГ СВЕТА
Од велике земље учио да воли,
стиховима пробуђена нежност ,
награђен лепотом,
прескочио вечност.
Блудом занет, отварао зоре,
грешној руци налазио луку,
стихове најлепше исписао своје,
испод груди на узаном струку.
А да песме нове,
не варају сиже,
намигнула она,
спусти песму ниже!
О говору тела,
још те песме нема,
да у њој бар мало,
керуше не дрема?
Настави са читањем “ПОЕТА ЦЕЛОГ СВЕТА – Андреја Ђ. Врањеш”
Ćale me se gadi
što se uopšte rodi
keva suza lije
gadniji sam od zmije.
Matori se hvata za glavu
a lice mi video nije,
keva odmah lekove pije
a ništa braćo bilo nije.
Šta god radio uvek sam gad
lutrija ili neki nerad
dobio ili izgubio kuću
dali mi žig za raspikuću.
Gurao kolica kroz život
gledao u prazno čekao obrt
ali nikada ta reka tekla nije
za žuljave ruke od turpije.
Od muke sam radio i pio brate
borio se i trpeo nokaute,
a setili se posle dvadeset godina
da u magli gorila imaju sina.
Sude mi da srce nemam
jer sam pijanac kome doza treba,
suzu puštam idem da lutam
a bitangi ne treba hleba.
Sećate se kad sam pušten niz oluk u bujicu
zašto sam poljubio i zagrlio ulicu,
jedno znam nosim i moj i vaš krst
na šahtu sam popljuvani basist.
Ali ja i dalje sudije teram
kakav takav borbu vodim,
nisam kravata ali ratujem živim
a Gospod odlučuje koliko cirkuliram.
ОНА СПАВА
Гледам је: нестварна, лепа… спава
као да јој је сан постао јава
а коса, коса смеђа
разлила се, милује јој леђа.
Она дише дубоко, лагано… усне пући
већ осећам дах и пољубац врући
и на њу све мирише…
а она и даље лагано и мирно дише.
зора која руди.
Она сада дубоко дише. Она сања…
Да ли то сања моја миловања ?
Или она можда жуди
да јој пољубац спустим на вреле груди ?
Она спава, она сања, она жуди…
А чаролију сна однеће зора која руди.
Дуле Пауновић
| ДОМАЋИНСКА Немам ти ја кад Душо То Сат и два Ја сам ти домаћин човек Ако може петнаест минута Из опанака Уз дувар Уз дирек Па да се ради © Спасоје Ж. Миловановић |
РЕПЛИКА Нисам ја, за тебе, душо! Не могу ти ја то, онако с ногу, за пет, десет или петнаест минута…Ја сам за тиху летњу ноћ, звездану постељу, па натенане! А посо, посо није зец, па да побегне! © Драган Тодосијевић |
Поштовани посетиоци, драги песници,
Мимица Стефановић Костић
ВАГА ЖИВОТА
У сваком злу постоји
нека поука, нешто добро,
тада падну све маске.
Покажу се права лица.
Види се душа и снага.
Види се величина и сјај,
види се човек.
Е, то је оно што нама
недостаје, многима и превише.
Изненадиш се, чудиш,
не можеш веровати,
колико те неко може
разочарати, или пак усрећити.
Једино верујеш да Бог
уреди тај склад и једнакост.
Одузме ти на једној страни ваге,
али ти на другој много више подари.
То је ваљда нека судбина
нас обичних грешника.
Сакупиш три прста,
крстом се крстиш,
помолиш и кренеш даље
новом стазом живота.
Нема времена за чекање,
за тугу и кајање.
Живот је кратак, живимо га.
Настави са читањем “МОЈЕМ НЕПРЕБОЛУ, БОЈАНУ – Мимице Стефановић Костић, најава нових књига”
ПАКАО САМОЋЕ
Родила стварност самоћу,
усадила је у подсвест,
негде на сударну
раскрсницу размишљања.
Самоћа родила вука,
игру да започне
у тами магле набујале.
Вечиту игру скривања
и опстанка, да продужи.
Започели су је вукови
– да је продужи човек – вук!
Прва мисао која дође,
свака мисао која почне
да мучи мозак
својим растом до смрти,
зове у бекство,
нудећи рајске тренутке
у кулама магле.
Човек има среће и
мислећи на себе
и фатаморганасту безбедност
у самоћи,
ипак урликне на вука.
Настави са читањем “ПАКАО САМОЋЕ – Љубодраг Обрадовић”
ПЕСМОМ ТЕ ЗОВЕМ
У сваки стих уткала сам душу
И део срца што после тебе оста
Од сваке сузе набујала је река
Која нема бране нема ни моста.
У сваки стих унела сам себе
Љуштуру празну што после љубави оста
Напуштено гнездо на највишој грани
У коме нема ни птића ни госта.
У сваки стих уплела сам бисер
Шкољка празна остала је на дну мора
Росу сам крала са латица ружа
Журећи док их не осуши зора.
У сваки стих уткала сам тебе
Тугованка да ме на љубав сети
У сваком стиху зовем име твоје
Жалим што ме ниси знао искрено вoлeти.
Настави са читањем “ПЕСМОМ ТЕ ЗОВЕМ – Јасмина Димитријевић”
Наши садржаји на првом сајту прегледани су преко 22.000.000 пута. Леп је то осећај!
 |
 |
На нашем првом сајту www.poezijascg.com, су садржаји од оснивања 10.08.2005. године до сада прегледани више од 22 милиона пута. На њему се и сада могу прочитати више од 8.000 песама…
Један од првих пројеката на овом сајту, на који сам поносан је “КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ”, а настао је захваљујући великом ентузијазму и раду чланова овог сајта: Лепи Симић, Владици Миленковићу – Влајчету и мени Љубодрагу Обрадовићу. Урадили смо га сами без ауторског хонорара. Погледајте, јер и данас лепо изгледа, а и песме су добре.
БЕЗИМЕНОЈ
Угледах те,
у јефтином локалу,
са жељом у очима.
Насмешила си се,
не знам чему
и невешто крила,
нестрпљење.
Сажаљење, не,
дивљење је то,
што осетих тада.
Када приђох твом столу,
као голу да те видех:
све твоје чари,
твоје тело,
у погледу блуд…
Настави са читањем “БЕЗИМЕНОЈ – Драган Ћирковић”