Сањар у мени додирну душу звери
противљен дану у коме неста снова
У безнадежју маших се туђих двери.
Камење поста срцу постеља нова.
Крикнем лепоту тек заруђених рана.
ал’ вапај неће тишине трен да буди
и тад’ безнађе гаврану црних врана
подари разлог да самом себи суди.
Спутаног стидом мене је грубо такла
срдита рука бола с’ којим се део
бисера ока, сјајног као од стакла
расуо стазом којом уминух цео.
Кажњавам злочин пределом тужног срца,
ја, неми сужањ који понекад крикне
гласом самоће ледне, јер нема сунца
и како после свега бољи да никнем?
(C) Душан Комазец
