Дан: 21. децембар 2020.

КОСОВО – Мира Мургул

   

К О С О В О

Вековна земљо  кoлeвко Срба
Косово драго ти небеско благо,
вољена мајко србскога рода
и велико срце србског народа.

Веком’ма благослов од Бога имаш
србски народ вечно да рађаш
велика књиго, песмо опевана
србском крвљу јуначки брањена.

Велика крила увек си имала
све народе  радо примала
пружала топлину, давала дом к’о
и србском народу свом..

Гогинама су ломили твоја крила
Косово  мати нежна и мила,
дајеш им топлину и трпиш боли
а неки народ србе неволи..

Срце ти желе узети твоје
србском народу избрисати снове,
велику превару теби спремају
ал’ синови твоји тене не дају.
Настави са читањем “КОСОВО – Мира Мургул”

ПОЗНАНСТВО БЕЗ ВРЕМЕНА – Андреја Ђ. Врањеш

ПОЗНАНСТВО БЕЗ ВРЕМЕНА

Био је негде са собом, његова различитост од других огледала се у количини светлости у њему,. Догодио се животом изнад јефтиног уског. Однеговане доброте у окружењу супротности,живео је у вечитој несразмери вредности и онога што то није, стварног и нестварног. Хтео је до нечег што није било нити могуће нити је било потребно за већину. Разликовао се од масе истих којих је било на све четири стране .Био је свој,тихо свој, нико није знао, ко је, шта је, шта у себи крије. Она је осетила ту необичност, ипак није могла да је објасни. У њој он је угледао подједнаку лепоту чулног и снагу мисаоног. Могла је да га дотакне осећањима, мисаоно испрати.Па ипак остао јој је загонетка до краја.Његова посебност је што је цео живот стизао себе, ишао тражећи лепоту где је није ни могло бити, међу људима палим на малим стварима, можда је мислио да је она могла бити такво решење, ипак било је то познанство без времена. ПРОГОВОРИО ЈЕ БОЈОМ БЕСКРАЈА. МОЖДА ГА ЈЕ ОНА СА САМИМ СОБОМ УПОЗНАЛА?

Настави са читањем “ПОЗНАНСТВО БЕЗ ВРЕМЕНА – Андреја Ђ. Врањеш”

ДУХ ПРАВОСЛАВЉА – Душан Комазец

Док дух Православља са истока руди
отвара се небо, сву природу буди.
Пренуше се реке, брда и долине,
разбудише спокој царице тишине.

Кроз облаке снене заискриле звезде,
на коњима силним архангели језде…
И док плам небесни у очима блиста
Херувимска песма зари срца чиста.

Заруђена поноћ чежњом затрепери,
српски народ моли огрезо у вери
да благодат с’ неба на њега се спусти.
Сред молитве смерне глас нежни изусти:

„Хвала теби Оче, хвала Неимару
на предивној ноћи и најлепшем дару.
Хвала теби што си на земљи , у води…
Прослављамо Божић, кад Христос се роди!”

„Захвални смо теби Богомајко Света
на рођењу Христа, небеског детета,
што душама грешним пронашла си лека.
„Ми сада у Богу славимо човека!”

У небеском пламу месечине сјајне
заискрио занос љубави бескрајне.
Заблистале звезде у злаћаном руху.
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!

(C) Душан Комазец