Eh moj dragi…. – Snežana Popović

 

 

Eh….moj dragi

Isčekujem dragog, isčekujem ljubav moju
Žednoj sa usana snenih, da ispije svu tu žudnju
Da raspali me kao šumski požar
A onda, vešto… lagano, ispuni, ugasi i spasi
Mojih skromnih trista želja, bunar taj što krasi.

Život čekajući neki bolji, rušim brane sve, neprestano snažim se
Ako treba promeniću i morske struje smer, ali nedam na se
Kao gusar nosiću se sa olujom svakom, iako ta neman progoni me
Ne želim da posivim, hoću sa dragim da se veselim i srećno živim.
Jer naviko me svaki čas, viberom da mu makar čujem glas, da san mi izgoni.

Pronaći ću neke nove kazaljke, vreme i čekanje moje da skrate
Hoću da dragi porukom vedrinu mi pošalje, da prazninu od mene otera što dalje
Iako pesma ova, konfuzija je prava i treba joj  jaka infuzija nova
Ja samo želim da se mazimo i pazimo, ma neću valjda da se covidom-19 zarazimo
Biću to što jesam i šta god da se desi, ostaje nam da volimo se… volimo mi.

(C)

НАВИКА – Душан Комазец

Навико’ је да су њиве плодне,
појутарје да му душу роси.
Навико’ је на ветар у коси
и да мисли орне, благородне

он подари просјаку и ђаку
који учи, моли за реч просту.
Навико’ је да незваном госту
не упути никад реч прејаку.

Навико’ је земљу да послуша
и невесту што воли и рађа.
Навико’ је ко’ најлепша лађа
да отплови у сан,  да га куша.

Навико’ је на оскудне жетве,
да прослави своју Крсну славу.
Навико’ је изгубити главу
због слободе и Кнежеве клетве.

Навикла је жуљевита рука
да милује и да воли страсно.
Навико’ је минути безгласно,
са осмехом уместо јаука.

Навико’ је тишине да брује,
облак сиви да пролије кише,
поветарац да му сузе брише.
Навико је на песму славује.

Навико’ је на свој део неба,
да не тражи, а да сваком даје,
да се моли и грехе окаје.
Навико’ је, јер му мало треба.

(C) Душан Комазец