Добродошли!
Е, НЕЋУ – Латинка Ђорђевић
Прочитајте и погледајте видео!Е,…
Posted by Ljubodrag Obradović on Понедељак, 28. децембар 2020.
Е, НЕЋУ
Нећу да слушам
лажи и обмане,
нећу да верујем
у ђавoлe и вештице.
Нећу да плачем
уз јутарње програме,
нећу да ме плаше бројкама
умрлих од разних врста
бoлeштина.
Нећу да губим наду,
нећу да ми веру, децу,
унучад краду.
Нећу да ме по рамену тапшу,
а над главом мачем машу.
Нећу, нећу
овакву стварност,
трулост, мржњу и
бруталност.
ЗАГРЛИ МЕ
Заборавићу тугу,
болне успомене.
Запловићу речима твојим
к’о капетан галије
на валове помахнитале.
Загрли ме,
На груди привиј
откуцај срца твога
на срцу свом
да осетим.
Нека твоје руке
душом моје милују,
нек усне пољубце ткају.
Нек траје опој срећом
и вечношћу у загрљају
звезда кроз хоризонт.
Нит по нит у љубавни вез
топлином нежности
преплавићу твоје срце.
Заголицаће ноздрве,
мирис шездесет осме.
Радост и срећа
избрисаће године.
Загрли ме.
ВРАНА И СЛАВУЈ – (шумска трагедија).
Публика послушна,
неука шумска раја – далеко од раја.
Заграктала врана фугу,
Зелено пролеће,
долетео славуј класан,
на ФЕСТИВАЛ ПТИЧЈЕ СРЕЋЕ.
Ал певати њему нису дали,
само с враном у дуету,
какав је то дует био,
да је смео, побего би цео гај,
што је славуј лепше пево,
тужнији је био крај.
Бесно сова хукну врани,
пре што бедна почнеш, а ти стани,
па зар теби није јасно,
да ти не знаш певат класно.
Гракну врана без пардона,
ја сам шуме примадона,
не кривите ништа мене,
славуј мора си`ћ са сцене.
Утисак је био горак,
славуја су отерали,
са враном је пево ћорак – чворак.
А како су зазвучали,
унапред сви су знали,
ал`им таквим ипак тапшу,
још их славе,
и не само овај пут,
већ када год би ови ружни ,
увек што их има тужни,
дисонантно запевали.
I sada deo sebe tebi dajem,
Čime li si zaslužila da u moje misli uđeš?
Srce pitam te.
Ti uvek ćutiš ali tutnjiš i boliš najjače.
Žašto te tako lako dajem,
A znaš u meni najlepše da budiš,
Osetim te u svakoj reći, stihu, pesmi…
Svojim nitima prolaziš kroz celo moje biće
Pa onda obgrlim te ja obema rukama,
pa pošaljem drugima da te svlače.
Ja to ne umem,
Samo te snažno privijem i ne puštam,
A onda kada odlučiš da odeš,
Ne mogu da te zadržim, ali čudno je
ja te još uvek osećam…
Čudna si ljubavi,
Opiješ pa otmeš,
Ne da se od tebe prezati,
Jedino kad ti se prepustim
Najlepša si,
Ali tad i najviše boliš.
Као одјек туге зајецаше звона
док у оку сетном трептај сузе једне
ко сироче саме, би једина спона
између прошлости и вечности ледне.
Зарудише звуци несталом осмеху
и дубоку стазу засекоше с криком
лицу, што запрети раздраганом плеху
да опело такво никад више ником.
Вапај хумне земље болу није раван
звери што у мени риком зору руди,
па уплатних покров неспокоја чаман
ходочашћем снима, да дан не разбудим.
Замуче занавек дах животне моћи
тренутком кад бисер непребола кану.
У извор се твори што ври у самоћи,
да с’ жубором хрли сваком новом дану.