Дан: 30. децембар 2020.

Stihovi za duše DVE – Lepa S.

 



Svaku sam ranu
sašila
nitima
od plemenitog sjaja svile
blagim pokretima ruku
oko duše

I sve su zarasle
osim DVE što se provide
koje će nadziveti mene

Te ću poneti sa sobom
kao zadnje suze
neisplakane
u mom neprebolu 

Kad me povedu Andjeli
kroz mirnu noć
tiho
da odletim
u beskraj beskraja
i sretnem njih
koje sam zeljna ostala

I koliko god da je Nebo daleko
u mom srcu zive
kao da se vidjamo
svakoga dana.

Lepa Cirih
30.12.20

ЧЕКАЊЕ – Андреја Ђ. Врањеш


ЧЕКАЊЕ

Увек се неко или нешто чека,
дочекан врисак дечји ,
ода је животу,
гранороги  чекајући борбу,
чека право на нежну лепоту.
Болеснима чекање је тужна хипотека,
чекање је кадкад варка,нада,
да га нема,
кад би било сада ?

ЛЕРО

Сретао га испред договора,
без разлога долазио,
живео  бланко,
жалост му је смешна сила била,
све му било лако.

Настави са читањем “ЧЕКАЊЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

OSLUŠNI BABO – Edima Efendić Džinić

OSLUŠNI BABO

Oslušni babo kako se u ovoj tišini moli
svaki list na grani,
golub u krošnji staroga hrasta
u letu kako se moli lasta.

I kako mjesec pod zvijezdama skriva glavu
kako me ostavljaš samu
da se izborim sa stihom svojim,
a ja se babo bojim!

Čuješ li, oče, kako zvuk para nebo,
a riječi mole li mole
i kako glava sedždi pada srce da ne strada
i duša zajedno sa pjesnikom moli
u grijehu vatre svojih riječi da ne gori!

Opomena mi bi, babo, pjesnikova riječ, šapat i krik,
dova i molba, milion puta preslušah stih
i vraćah se iz početka listam stranice svake pjesme
moje i poželim da postanem pjesnik skroman i tih.

Želim, babo, želim da u skromnosti svojoj izgorim
i da mi ne sude ljudi, njihov sud se ne tiče mene
onaj koji sudi njemu stižemo na vrijeme
i polažemo sva djela, sve riječi naše
od tog suda, oče, moje se pjesme plaše.

Učim od vrla pjesnika koji zabasa sa puta
i ovo moje pero svjedoči da je istina jedna,
snažna i važna da svako slovo, misao moja,
mora naći spokoj i mir u duši
teško li se nama ako se Božiji bijes na nas sruši!


 Autor: © Edima Efendić Džinić, Zvornik
 Recenzent: Rade Biočanin

Настави са читањем “OSLUŠNI BABO – Edima Efendić Džinić”

Moja si večita praznina, Jovana Živković

Olujni gromovi se na mene spustiše,

usred ogromne topline,

iznenada osetih zebnje koje slutiše,

velike gorčine.

A nada da je sve san, nestade,

zajedno sa mojom dušom

koja ode za njom.

I sve na tren zastade.

Te strašne oluje te od mene odnele,

ugasila se jedna ali rodila nova,

Nada, Vera?

A zašto baš moja?

Ko li mi te sada čuva moj andjele?

Настави са читањем “Moja si večita praznina, Jovana Živković”