СУЗО МОЈА, НЕ ЧАМИ ПОТЕЦИ – Милоје Вељовић

 


СУЗО МОЈА, НЕ ЧАМИ ПОТЕЦИ

Сузо моја, не чами – потеци
Својом капљом моје боли реци
Тужна сета утробу ми пара –
Душа ми је озебла од рана!
Данас кад је помен Светом Петру
Стихове ћу да пустим у етру
Описаћу једну мучну сцену
У зворничкој Каменици селу.
Сребреница српско страдалиште
И истине праве губилиште
Прошлог века деведесет друге
Беше кратер јецаја и туге.
Погибија малог Слободана
Мојом песмом није описана
Са речима које беху благе
Да је срочим не имадох снаге.
Данас ево срце риму прену
С тешком муком описат ћу сцену
Пред најездом бесне камариле
Кад бежаше Срби преко Дрине.
Злотвори су палили и клали
За милости скоро нису знали
Убијаше што су стигли редом
Из колевке и са косом седом.
Слободана срећа није хтела
Вратио се поново до села
Пса да пусти осталог на ланцу,
А мртвога нашли га у кланцу.
Имао је само дван`ест лета
Кад га уби Весели Елфета
На стомаку крст му насликала
И обе му руке пререзала.
Нашли су га после на ђубришту
И принели вечном коначишту
За њим мајка пресвисну од јада,
А монструми кажњени никада!
Мили Боже, шта натера људе
Да нејачи беспомоћној суде
Да имају животињски нагон
Да погазе и правду и закон?
Настави са читањем “СУЗО МОЈА, НЕ ЧАМИ ПОТЕЦИ – Милоје Вељовић”

ТРЕНУТАК – Душан Комазец

Док сутон тихо шушти, ћутање немо, ледно
немир у души ствара, ником није свеједно
кад ноћи неме, мрачне прекрију снове плаштом
Неке злокобне слутње која игра се маштом.

Од сна саткана барка немирном плови реком,
где тихи ветар зебње са својом руком меком
хридине чежње суре са њеног склања пута,
јер током снова бурних беспућем зна да лута.

Трагом немирних ноћи водила су те хтења,
до врхова небеских, некад до понижења.
Сада лепото прошла и песмо над песмама,
беспућем снова луташ, изгубљеним цестама.

Под налетима ветра прозорске шкрипе звуци,
буде. Уместо песме само болни јауци
преполовљеног срца што непрестано пати
и од живота тражи да прошлост на трен врати.

На лице светлост баца, даљине хладне слути
месец са ореолом и никакви капути
неће згрејати душу којом одавно језде,
вапаји за животом некад најлепше звезде.

Прохуја читав живот сажет у трену једном.
Престаје, као лахор који нежношћу чедном
у даху своме носи чудесне туге звуке,
јер тражи коначиште вечно уснуле луке.

Брод у боци

На коленима, када се прошлост врати молитвом оплакана
и на олтар тела положи цвет немуштог бола са посветом
Tи би и сећања да ме разбаштиниш, сузама растрзана
када поведеш у коло сенке, а љубав назовеш – осветом.

Петли поју док виле у самоћи плачу, а моја болна душа јеца,
тугом када испуне, уморне очи, небески вирови и звежђе.
У маглама ноћним стихове ћу да спалим на ломачи Месеца.
Млечним путем у сусрет пођи ватреној кочији моје чежње.

Облаци бели, као локвањи модрином небесном плове
а крила анђела баш као дуга на слици моје мелахолије.
Руке нам као сидра, па ветар подсећамо на бродове
Не опирем се сну да jе у шапату загрљаја остао вео чаролије.

И не могу да кријем да имам квар на звездама и компасу,
јер брод сам у боци, а у грудима носим за тебе поруку:
“Дављеник у мору живота! предајем се последњем таласу,
а око – светионик нека ме у срце твоје врати као у луку.”

ЧУДО У ШАРГАНУ – ДЕЛОВАЊЕ ЧУДА У БОЖЈОЈ БАШТИ – Драгослав Граочанкић

ДЕЛОВАЊЕ ЧУДА У БОЖЈОЈ БАШТИ

Премијера драме Љубомира Симовића ЧУДО У ШАРГАНУ, 02.04.2022. на Великој сцени Југословенског драмског позоришта ЉУБА ТАДИЋ у Београду Редитељ, адаптер, сценограф, бирач музике: Јагош Марковић

Свака од три драме које је написао (ХАСАНАГИНИЦА, ЧУДО У ШАРГАНУ, ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ) понаособ би била довољна да Љубомиру Симовићу обезбеди почасно место међ најбољим српским драматичарима свих времена! Као што би Црњански био међ најбољим српским песницима да је испевао само – СУМАТРУ!

Симовић је такав драгуљ српског драмског стваралаштва – да кад помислите да је ове три драме могао неким чудом да не напише готово претрнете. А цео тај антологијски тролист настао је после опирања Симовића да напише прву од ових култних драма српске књижевности. ХАСАНАГИНИЦУ, коју му је предложио да „драмски обради“ за Народно позориште у Београду некадашњи његов управник, песник Велимир Лукић!

Овом приликом не можете да не помислите на писце (довољно је: српске) који нису написали своја најбоља дела – и питате се има ли чуда да се сазна шта су они и (српска) књижевност тиме изгубили. Извесно је да би бар хипотетички, да је било више среће, та дела обогатила не само српску књижевност,  можда би ова ненаписана дела бацила у засенак и многе објављене српске књижевне врхове?!

Пошто нисмо у 22. него тек у 21. веку (можда ће будућа чуда и ово малочас споменуто моћи да нам открију?!), задовољимо се литерарним чудима до сада написаним: није мало њих која су нас засенила, опоменула, оплеменила и утицала на неисцрпну ризницу чуда поводом којих су и од којих су створена!  „Не мере инсан сва чуда издурати нити појмити да сва њихова множина није за људску мјеру“, па их зато не иштимо превише него настојмо да уз ова постојећа, откривена, буде остварена мисија врхунске, хиперионске драмске књижевности која између осталог опомиње и на нашу појединачну „нафаку и кисмет“.

Настави са читањем “ЧУДО У ШАРГАНУ – ДЕЛОВАЊЕ ЧУДА У БОЖЈОЈ БАШТИ – Драгослав Граочанкић”

ШАРЕНГРАДСКО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ – ПоезијаСРБ

У организацији Туристичке организације Крушевца и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, дана 17.07.2022. године у Шаренграду одржано је “ШАРЕНГРАДСКО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ”. У програму за децу и њихове баке, деке, тате и маме наступили су песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Миљко Шљивић и његова унука Лена Радмановић, Слађана Бундало, Мирко Стојадиновић, Саша Збиљић, Живојин Манојловић, Љубодраг Обрадовић, Богдан Јефтић, и Данијела Јевремовић, која је и водила програм. Присутне посетиоце Шаренграда у име организатора поздравио је Саша Збиљић, један од иницијатора за ово песничко вече. Фотографије су забележиле Ђурђија Обрадовић и Миљана Миладиновић –  ћерка Живојина Манојловића, а видео снимак догађаја Љубодраг Обрадовић. Уживајте!

КАД САМ БИО ДЕТЕ

Кад сам био дете,
желео сам да остарим,
а сад кад ме красе седе,
да сам дете сањарим…

Кад сам био мали,
сањао сам да одрастем,
а сад кад ми младост фали,
за тим данима жалим…

Кад сам био дете,
вукао сам шерпе по путу,
а сад ми прстом прете,
што кравату носим круту…

Зато децо, у одрасле не журите,
ни кад вас на то храбри мајка.
У нове игре, безбрижни јурите,
детињство је заувек бајка!

© Љубодраг Обрадовић


Настави са читањем “ШАРЕНГРАДСКО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ – ПоезијаСРБ”

ПЛАНИНО  МОЈА – Андреја Ђ. Врањеш

ПЛАНИНО  МОЈА

Вишу не угледах,  камним врхом плавет дотакнула. Свјетионик у дједовом оку, кад је тражим, даљинама је тражим,  друга изговорена рјеч послије мајке, у времену завијет. Пробуди ме сјећањем  кад смо  себе знали, кад смо вјеровали, кад се Сунцу поклањало, кад се опирало. Рођени испод  планине носили смо оно  небо. Кад  је враћам у  бојама је враћам,  тад као да видим неки чудесан из маште свијет.
Настави са читањем “ПЛАНИНО  МОЈА – Андреја Ђ. Врањеш”

GOSPODE – Danica Dimitrijević Petrović

Gospode

Gospode, drhtim pred Tobom ponizna
I molim Ti se u strahovima
Rukom Tvojom vodjena Gospode
Pretičući mrtve valove života
Gusena teškim bremenom gordosti
Ime je Tvoje u molitvama duše moje
Dok vapim izbavljenju iz zagrljaja necastivog
Stojeći pred Tobom ranjena i uplašena
Teškim suzama umivam dušu i krepljem
Duboke rane greha u srcu zaorane
Nesigurnim koracima Tebi koracam
Da stopala svoja ne kaljam zlom nepravde
Celivam rane Tvoje Gospode koje ne zaceljuju
Od preteškog greha našega koji ponese
Mi zlom i gordoscu svojom Tvoje rane povredjujemo
Dok ničice padam pred okovanim nogama Tvojim
Molim Ti se ne dozvoli i otkloni svaku misao nečistote duše moje
Gospode
Настави са читањем “GOSPODE – Danica Dimitrijević Petrović”

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Нека ветар носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Душе охладнеле, ко поларне зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
Погледом брижним ко срне у збегу
Знали су шта желим, а шта волети нећу.

Ни улице наше нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику градском сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме скоро и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми не знају шта је у корену.

Моје песме за весеље нису,
Из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал`ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

                                                                  Драгојло Јовић

АФОРИЗМИ – БУНАР ЖЕЉА – Саша Милетић

Бунар жеља

  • Волонтирам. Од нечега се мора живети.
  • Нас живот није миловао. Предскочио је предигру.
  • Лекари су га задржали у болници. Чули су да је девизни пензионер.
  • Како политичари овде живе? Ту и тамо.
  • Искључиво купујемо хлеб са седам кора. Дуже нам траје.
  • Чудни су путеви Господњи. Никако да се сусретнемо.
  • Ко упадне у бунар, има само једну жељу.
  • Неписмени најбрже читају.
  • Наша министарка је поштена. Има дуге ноге.
  • Бескућнику можете да пљунете под прозор.
  • Сваки мој проблем поделим са комшијама. Да им буде лакше.
  • Продавци дроге су велики ситничари. Гледају све на грам.
  • Наше путаре, сунце не може да изненади.
  • Данас гас сваку рубљу вреди.
  • Све иде из главе , а долази из телевизора.
  • По глави становника, имамо мање глава од становника.
  • Продао је душу ђаволу. Продана душа.
  • Акција! Платите диплому, испите добијате гратис. Настави са читањем “АФОРИЗМИ – БУНАР ЖЕЉА – Саша Милетић”

СТИХОВА ДИВНИХ УМНА ПЛЕТИСАНКА (СЕЋАЊЕ НА ДЕСАНКУ МАКСИМОВИЋ) – Душан Стојковић

Не, немој ми прићи,
то је само
за оне који су
храбри
само кад гину.

Наједном си
пролећем опијена.
И срећа
и страх
и стрепња
и чежња
по растанку
рађају
слово љубави.

Не, немој ми прићи,
дружићу се са сунцем.
Биће то опомена,
молба младости
да сутрадан
будем неко
ко хоће
да доживи чудо.

Немам више времена.