Премијера драме Љубомира Симовића ЧУДО У ШАРГАНУ, 02.04.2022. на Великој сцени Југословенског драмског позоришта ЉУБА ТАДИЋ у Београду Редитељ, адаптер, сценограф, бирач музике: Јагош Марковић
Свака од три драме које је написао (ХАСАНАГИНИЦА, ЧУДО У ШАРГАНУ, ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ) понаособ би била довољна да Љубомиру Симовићу обезбеди почасно место међ најбољим српским драматичарима свих времена! Као што би Црњански био међ најбољим српским песницима да је испевао само – СУМАТРУ!
Симовић је такав драгуљ српског драмског стваралаштва – да кад помислите да је ове три драме могао неким чудом да не напише готово претрнете. А цео тај антологијски тролист настао је после опирања Симовића да напише прву од ових култних драма српске књижевности. ХАСАНАГИНИЦУ, коју му је предложио да „драмски обради“ за Народно позориште у Београду некадашњи његов управник, песник Велимир Лукић!
Овом приликом не можете да не помислите на писце (довољно је: српске) који нису написали своја најбоља дела – и питате се има ли чуда да се сазна шта су они и (српска) књижевност тиме изгубили. Извесно је да би бар хипотетички, да је било више среће, та дела обогатила не само српску књижевност, можда би ова ненаписана дела бацила у засенак и многе објављене српске књижевне врхове?!
Пошто нисмо у 22. него тек у 21. веку (можда ће будућа чуда и ово малочас споменуто моћи да нам открију?!), задовољимо се литерарним чудима до сада написаним: није мало њих која су нас засенила, опоменула, оплеменила и утицала на неисцрпну ризницу чуда поводом којих су и од којих су створена! „Не мере инсан сва чуда издурати нити појмити да сва њихова множина није за људску мјеру“, па их зато не иштимо превише него настојмо да уз ова постојећа, откривена, буде остварена мисија врхунске, хиперионске драмске књижевности која између осталог опомиње и на нашу појединачну „нафаку и кисмет“.
Симовић је уверљиво сценски опредметио идеју да је сваки од наших живота чудо, космос, феномен који по правилу „нема рогове“ да би га човек увек лако идентификовао или бар одмах препознао. Симовићева драмска филозофија укључује иновативно, дубинско и хуманистичко разматрање човека, опомињући дискретно али стално на његов незаобилазни трагизам, злу коб, независно од пролазне среће која га може задесити.
Та чуда су енергија која исијава, остварујући потпуно различите ефекте, кад-како; зато их не треба зазивати, она знају када ће се открити, када ће и камо своје чудовање и свој хир усмерити, одржавајући живу човекову веру у њих, можда и страх од њиховог непредвидљивог учинка, који, парадоксално, одржава веру не само у њих него и у живот сам!
Симовић је истовремено приземио чуда, усагласио их често са људским критеријима, показао и њихове готово профане облике и наизглед неважне учинке, који међутим дотичу душу и срце човека више од светских ратова, великих туђих и властитих животних гестова и делања, катаклизми, пандемија и преврата свих врста. Одузео им је истовремено астралност, недокучиву зачудност, универзализовао их је и определио се за њихово постојање и „када у земаљском бирцузу има довољно жењскиња и пива; и када се нађете у Лапову или Сумраковцу“, у било којој земаљској вукојебини, или кад „изашавши из станичне ‘Касине’, с њеног прага гледате како из сваке уличне лампе сипи снег“!
Цео драмски поступак Симовићев је бременит ефектним народским хумором који провејава из најпрофанијих исказа његових ликова. У њих је уплетена вазда поетска реч, поетски склоп и начин мишљења, без обзира да ли су посреди „обични“ или гранични људски примерци: експонирани трагичари и јуродиви. Истовремено, Симовић с лакоћом остварује и сложеније хуморне призоре чак и онда када разматра круцијална онтолошка питања или залази у разрешничке пределе своје драмске конструкције. Све вам на Симовићевој позорници тумачи и открива живот и оне његове димензије и затурене кутове који га објашњавају боље него његови директни преноси, најважнији људски скупови, јавни говори, безбројне трибине, симпозији, конгреси. Лирски проседе Симовићевог драмског рукописа преплављен је од главе до пете (ово потоње видећете у овој представи и буквално) тврдим, али готово ведрим борењем за одржање минимума човекове егзистенције и дохватањем можда умишљене среће, трагањем за безнадежном љубављу, тежњом ка остварењу свега онога што је за Симовићеве јунаке недохватно.
Симовићева једноставност у вођењу радње и ликова плени и емитује свежину и ефекте који су заштитни знак његове драматургије. Учини вам се да вештини саопштавања човека и света није ни до рамена ниједан метод који није књижевни! ЧУДОМ У ШАРГАНУ Симовић је најавио још веће пробоје ка универзализацији човека и живота, што ће он величанствено показати у следећој драми – ПУТУЈУЋЕМ ПОЗОРИШТУ ШОПАЛОВИЋ (чије је упризорење приказано недавно у нашем часопису). Учесници премијере ЧУДО
У ШАРГАНУ су врхунски текст претворили у врхунски зачудан, али уверљиви живот, у којем неједносмерна деловања чуда повећавају драмски саспенс, неизвесност, као неизбежне сапутнике сваког протицања времена.
Сања Марковић као Цмиља је у свему што је управо говорено – предњачила, стварајући прави симовићевски лик, показујући дирљиву и природну потребу жене (овог пута иза кафанског шпорета) да се из најплеменитијих разлога удружи с мушкарцем и заснује породицу, чиме ће се и друштвено померити изнад своје злехуде судбине. Демонстрирала је уверљивост и спонтаност које су, ретко у скорије време на нашој сцени досезали слични ликови.
Анита Манчић је права матрона, газдарица и окосница кафане у којој се цела радња збива, питорескни координатор свих догађаја, које зналачки води у смеру остваривања темељне концепције текста и представе. Тамара Драгичевић – уверљива као чељаде које је принуђено да своје тело и женственост залаже за преживљавање. Чини то на спонтан, заводљив и еротски избалансиран начин, освежавајући представу својим изгледом, хумором и опаскама у вези са лошим условима у свом радном простору – у кафанском собичку, где не може да постигне „пуну радну концентрацију“. Миодраг Драгичевић као Анђелко износи готово окосничку идеју представе. Растући у свом глумачком развоју и показујући велике способности трансформације подсећа да изненадно и чудесно одагнавање зла човеку не гарантује срећу: чудо је вишезначна категорија, човек с њим никада не може бити начисто. Марко Јанкетић је као Миле препознатљиви, дежурни, гротескни, папагајски прилепак власти, који не види да њеним мрвицама не може бити усрећен – чак и ако дође до њих. Небојша Дугалић као Вилотијевић је незајажљива фигура из врхунског естблишмента; и кад болно падне у естаблишменско блато машта једино о поновном успону, добијајући антологијски коментар мудраца Ставре у тумачењу Милоша Самолова – да га је несрећа „џабе погодила“. Сугестивно доносећи људску племенитост Ненад Јездић вољно, готово самарићански прихвата туђу коб не схватајући да ће то обескобљеног унесрећити. Борис Исаковић као скитница опседнут је до физичког бола сећањем на своју љубав из прадавне младости (и њену кулинарску умешност), мешајући је гротескно са женом која је, показало се, у међувремену стасала као њена и његова ћерка. Трагизам те ситуације Исаковић је исказао својим моћним глумачким даром.
Посебној боји и шарму целе инсенације у значајној мери доприноси пажња посвећена сценском говору, који у овом извођењу у великој мери погађа дијалекатски специфична и свежа одступања од стандарда: одјекнуо је ове вечери са београдске позорнице сочни говор ужичког краја, дакле аутентични говор Симовићевих ликова.
Шљапкајући све време у води до изнад чланака (цела је сцена све време базен напуњен водом!) глумци су дисциплиновано испоштовали редитељеву натуралистичку и покадшто мучну метафору – стајаћицу (виђену на још једној београдској позоришној премијери овог пролећа!) , у савременом театру све мање коришћену истовремено плаћајући, као и представа, данак неуобичајеном амбијенту који није могао подстицајно утицати на њихову концентрацију и свеколико сценско дејствовање.
Зграбивши у своје руке бројне полуге и сегменте представе, чак и драме, редитељ се није клонио, зарад актуелизације, преобличавања њеног првотног ткива, повлађујући тако у доброј мери својој чак и занимљивој концепцији која је, међутим, не ретко запостављала симовићевске елементе драме и спречавала да њене осебујне, дубинске поруке допру до гледалишта на начин који су то чиниле неке од најславнијих поставки овог ремек-дела српске драмске књижевности.
Београд 07.04.2022.
© Драгослав Граочанкић
