KAZNA ILI ROĐENJE-Miroslav Krnjeta

Sanjam avanture,prostranstva,more,
a život me baci na puste gore.
Kako sam zalutao ovde
išao sam putem na more,
sada hodam predelima tvrde crne kore.
Da li je ovo kazna,osuda za grehe,
ili je iskušenje,
da li živim noćne more,
ili je ovo drugo krštenje?

Gola brda,sive pustare bez nade
daleko je brod,daleko su plave ade.
Hodam sam kroz plamen puste gore
tugujem,plačem tražim svetlo zore.
Grozna samoća usred nežive prirode,
hladan kamen,sivi pesak i crne vode.
Očajanje me guta iz mrtve vode,
strah me jede hoće srce da probode.
Možda je ovo vatra koju moram proći
osetiti bol i grehove u sablasnoj noći.

Teret me lomi,strahovi kosu bele,
brige usecaju nove bore,
uzalud dižem glavu i gledam gore.
Gledam tražim svetlo nade
čekam da svane,
molim Anđele da me izvade.
Gledam ne vidim zvezde
lutam brdima strašne tame
gubim snagu posrćem
nemam kome da padnem na rame.
Gubim veru,plamen života se gasi
a nema nikoga da me spasi.
Pokidanog uma,sagorele duše,
padam na kolena zovem Gospoda
svi mostovi mi se ruše.
Da li ostajem u užasu gore
ili ću naći put na more.
Da li je presuda ili novo rođenje,
ne znam i dalje čekam odgovore.

ZAJEDNO BRAĆO-Miroslav Krnjeta

Miloše,Arsenije,Radoviću,
mili Vožde Karađorđe i Pelagiću,
svi pod zastavu Nemanjiću.

Pukla vatra u Topoli
Nevesinjski žar pali neba,
Radović Gospoda moli,
skini okove sa Srba.

Usta Bosna protiv harača
pukli lanci paša silnih glavoseča,
gude pesme do Janković Stojana
uze kule Pelagić Vasa pod
trobojkom Srbina.

Tamo gde se zaklinju Voždu
na Karlovcu tvrdom gradu,
tamo gde je Srpska Priština
večna je kruna kralja Milutina.

O sveta Pećka Patrijaršijo
Srpska kruno i Hristova vodiljo,
spoji Drinu i tri Morave
Srbi srce majko da ti ostave
ispod svete Srpske zastave.

Песникиња – Миљко Шљивић

У част избора за песникињу Троморавља:
Љиљани Тамбурић од колеге песника Миљка Шљивића:

Имамо једну песникињу ми,
која док пише тамбура речи,
па су јој песме лековите и
ко их чита, душу своју лечи.

Песму кад читаш – риме ти лаке,
па тад спознајеш лепоту њену,
и емоције навиру јаке,
док читаш песме у једном трену.

А ја док читам често бих стао,
и ако ми читање – иде лако,
просто ми некад постане жао,
што ја не умем да пишем тако.

Праунучад ће моја у школи,
док почива прадеда у миру,
многе стихове њене да воли,
и учити их тад за лектиру.

Они ће тада баш свима рећи,
и хвалити се свом друштву – дично:
„Наш прадеда – песник Миљко, ту је
песникињу, познавао лично“.

POŠTOVANJE

Plivam po mulju od crne sluzi,

lice mi grebe oholo granje,

proklinjem sebe u mrskoj tuzi,

želim da zaslužnim poštovanje.

 

Olovna čizma gazi mi glavu,

omču mi sprema za linčovanje,

hoću da uvek budem u pravu,

ubija me sveto poštovanje.

 

Svilenim koncem krpe mi usta,

hoće da izbrišu postojanje,

da kuća moja postane pusta,

otimaju moje poštovanje.

 

Rukama snažno olovo kidam,

zubima grizem oholo granje,

istinu svetu do gola skidam,

znam da zaslužujem poštovanje.

 

autor

Jovica N. Đorđević

ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ – Мирослав Мирко Стојадиновић


ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ

Пожелех да хватам птицу у лету
Да је нежно ставим на своје раме
Са њом да причам и лутам по свету
Помислих тада та птица је за ме

Слете птица сама где ја хтех
Као да сањам где она да слети
У чуду мојему како пожелех
Дал јава стварна или снови клети.

Но предивна чуда чух ја песме пој
И бејаше стваран тај умилан глас
Тад срећан пожелех да је само мој
Јер у њеној песми ја пронађох спас.

Настави са читањем “ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ – Мирослав Мирко Стојадиновић”

Румунском сину Србије Васку Попи – Инна Начарова



Румунском сину Србије Васку Попи

После концлогора 
живот схваташ
и лаж и истину, 
суштине су јасније. 

Твој поглед сада 
јесте као објектив
и није то гледање оком
него је гледање срцем. 

Писати на длану
стиховима давање је топлине своје руке
у којој је срце. 

Аутор :Инна Начарова, 
Русија /г. Уфа 
 Настави са читањем "Румунском сину Србије Васку Попи – Инна Начарова"

VEČNOST

U kafani, kad mi klone glava,

iz čaše će na me linut vino,

bez popova i bez zaborava,

u večnost se stari boem vino.

 

Neću sprovod, neću tamburaše,

lažne suze silom prolivene,

hoću društvo, hoću svirke naše,

da uz pesmu setite se mene.

 

Hej živote, dušmanine stari,

pusti malo na tren da prodišem,

zašto meni sve tuge podari,

daj bar jednu suzom da obrišem.

 

Neka pesma molitvu mi budi,

ništa od nje za men’ nema slađe,

na kafani prozor kad zarudi,

nek mi duša večni spokoj nađe.

 

sutor

Jovica N. Đorđević

 

 

TRADICIJOM MIRIŠE SRBIJA – Ljiljana Tamburić

Tradicijom miriše Srbija

Tradicija leži u srpskom odelu,
u narodnoj nošnji iz starog sanduka,
u kome se išlo na sabor i prelo,
od kanica, bluze, do gajtan prsluka.

Od čarapa crnih, štikovanih vunom,
čakšira na bridž, šivenih od čoje
podvezanom kosom, šamijom ko krunom,
sve do brojanica, na ruci što stoje.

Tradicija leži u svinjskom opanku,
vezenoj košulji i u tkanoj suknji,
u dukata niski na mladinom vratu,
pletenici sjajnoj na mlađanoj crnki.

Tradicija leži u šajkači kapi,
nakrivljenoj levo, da ka srcu vuče,
u Vrancu, kom pena, sliva se niz sapi,
kog jahaše momče, dok vetar fijuče.

To je čeza, jaram, plug kog vuku krave,
to je čerga, ćilim, krpara na pruge…
Tradiciju čine neke stvari male,
amajlije koje brane nas od tuge.

Svirajče i frula, okarina, gajde
i junačke pesme iz ratova silnih,
pa Srbine, dive, zaboravi- hajde,
glasove i zvuke pojanja umilnih.

To je kolo srpsko, najlepše na svetu,
Praznici crkveni, posela, nedelje,
pogača i slanik, gradinče u cvetu,
bosiljak u džepu majčine kecelje.

Na razboju potka, kudelja u krilu,
vreteno sa pređom, na livadi stado,
šljiva Ranka koja toči nam rakiju,
I loza što j’ Srbi ispijaju rado…

Dud, crni i beli, dunja sa ormara,
Od svog voća slatka, k’o i sok od zove
hladovina lipe, što dušu odmara,
i lek što nam toče iglice borove.

Tradicijom mirišu naša stara jela,
šušti u šumarku, dok se Badnjak seče,
klasa nam u njivi, dok pšenica bela,
čeka da se od nje pogača ispeče.

Oko nas je svuda, dedovina naša,
na čuvanje data, predata s kolena,
zapisi još pamte kraj hrasta međaša,
da za njenu vrednost ne postoji cena.

Ko je srpskog roda, treba da oživi
tradiciju, kao, od izvora vrelo…
Da je deci širi i da joj se divi,
uspomenu čuva na sabor i prelo.

Ljiljana Tamburić

ŽITNA POLJA – Jasmina Dimitrijević

ŽITNA POLJA

Trepere sunčevi zraci u zlatastom klasju žita,
rasplela se svila kao devojačka bujna kosa,
pa se putnik namernik samo po nekada zapita,
dal’ to kaplju devojačke suze, il’ iz žita rosa.

Na laganom povetarcu snopovi su zaplesali,
kao da im iz daleka simfoniju neku nosi,
nežno se njišu uz zvuke što su samo oni znali,
dok ih nečija ruka, jednoga dana ne pokosi.

Doći će jesen , opusteće velika žitna polja,
samo će  ptica zalutalo zrnevlje da potraži,
možda će sledećeg proleća muzika biti bolja,

ostalo je samo zimus, strašilo na mrtvoj straži.
Žito umorno u ambaru nečijem mirno spava,
čeka da ponovo zatreperi ispod svoda plava.

Настави са читањем “ŽITNA POLJA – Jasmina Dimitrijević”