На коленима, када се прошлост врати молитвом оплакана
и на олтар тела положи цвет немуштог бола са посветом
Tи би и сећања да ме разбаштиниш, сузама растрзана
када поведеш у коло сенке, а љубав назовеш – осветом.
Петли поју док виле у самоћи плачу, а моја болна душа јеца,
тугом када испуне, уморне очи, небески вирови и звежђе.
У маглама ноћним стихове ћу да спалим на ломачи Месеца.
Млечним путем у сусрет пођи ватреној кочији моје чежње.
Облаци бели, као локвањи модрином небесном плове
а крила анђела баш као дуга на слици моје мелахолије.
Руке нам као сидра, па ветар подсећамо на бродове
Не опирем се сну да jе у шапату загрљаја остао вео чаролије.
И не могу да кријем да имам квар на звездама и компасу,
јер брод сам у боци, а у грудима носим за тебе поруку:
“Дављеник у мору живота! предајем се последњем таласу,
а око – светионик нека ме у срце твоје врати као у луку.”
Брод у боци
(Прочитано: 28 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.270 пута)
Хвала,
поштовани господине Комазец.
Искрено, хвала.