Док сутон тихо шушти, ћутање немо, ледно
немир у души ствара, ником није свеједно
кад ноћи неме, мрачне прекрију снове плаштом
Неке злокобне слутње која игра се маштом.
Од сна саткана барка немирном плови реком,
где тихи ветар зебње са својом руком меком
хридине чежње суре са њеног склања пута,
јер током снова бурних беспућем зна да лута.
Трагом немирних ноћи водила су те хтења,
до врхова небеских, некад до понижења.
Сада лепото прошла и песмо над песмама,
беспућем снова луташ, изгубљеним цестама.
Под налетима ветра прозорске шкрипе звуци,
буде. Уместо песме само болни јауци
преполовљеног срца што непрестано пати
и од живота тражи да прошлост на трен врати.
На лице светлост баца, даљине хладне слути
месец са ореолом и никакви капути
неће згрејати душу којом одавно језде,
вапаји за животом некад најлепше звезде.
Прохуја читав живот сажет у трену једном.
Престаје, као лахор који нежношћу чедном
у даху своме носи чудесне туге звуке,
јер тражи коначиште вечно уснуле луке.
Респект уважени колега!
Моја искрена захвалност господине бранко.
Грешком написах Ваше име малим словом.
Моја искрена захвалност господине Драгојло.
To je samo iskaz mog iskrenog postovanja prema lepoj pesmi. Naravno, u okvirima mog razumevanja napisanog. Srdacno.