Пролазни смо,
као киша, као ветар,
као песма што оде у етар,
полени ветром понети,
одасвуд, са свих страна донети,
па расути, па бачени, тлачени,
поражени, смрвљени, стрпљени,
ућуткани, у ништа послати,
да престану, да нестану,
легну и остану, ту за свагда,
а драга би била и магла и кише,
само да не брише, само да не једе,
и све ове беде, биле би драге,
да није влаге, да није буђи,
ђаво отвара врата, каже,
слободно уђи, сада си у својој кући,
не брини, ништа ти сметати неће,
ништа мање ни веће,
од ове таме, од ове језе,
јесте без везе, ал’ сад си ту,
у свом вечном сну.
Пролазни смо.
(Прочитано: 90 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 806.606 пута)