U oku je tvome mesec osmeh skrio,
na dlanu mi pčela nežno gnezdo svila;
poverovah pčeli, naivan sam bio,
pod plaštom lepote žaoku je krila.
Lagala me lepo, reče da bi htela,
toplinom mog srca da ugreje krila;
oko mene vešto zlu je mrežu plela,
svojim slatkim medom me je prevarila.
Žaokom mi snažno iskasapi grudi,
otrovima teškim zatrova mi telo;
da se nikad dobro u me ne probudi,
da razum ne pamti šta je srce htelo.
Dok mi gusti korov humku obavija,
na maleni cvetak ti mi nežno sleti;
neka na tren oko opet ti zasija,
na predivni mesec da me pčelo seti.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 55 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 585.560 пута)
