CRNA
Pio sam neku brlju što hvata, nisam osećao tlo
Da je te noći susreo nisam, ne bih dotakao dno.
Dal sam je samo sanjao pijan, il stvarno susreo tad
Misli mi njenim likom se boje, a nisam više baš mlad.
Nad rekom leteše beli leptiri, a voda meka ko svila
Na obali se pojavi senka, ko neka crna vila.
Za uzde vodi srebrnog konja, i dade mu da pije
Ponoćnim senkama iscrtana, sa ovog sveta nije.
Padoh u žbunje, sav se izgrebah, ona mi priđe bliže
Nasmeja mi se tačno u lice, krv mi s obraza liže
Upališe se ugljeni zgasili iz očiju joj tamnih
Osmeh se razli u svim bojama preko usana plamnih.
Uvojci rusi, plešu po koži, ubiše Boga u meni
Iznad nje vrba od stida suzi, i mesec se rumeni
Potiljak, pun mi znoja i srama, gušim se, kratko dišem
Bronzano telo u svoj nagoti, iznad moga se njiše.
Ciganska krv joj venama struji, sa nekom čergom stiže
Nijedna žena do toga sumraka duši mi ne beše bliže
Kao da nekom vražbinom jakom, veza mi ruke i usta
Divljom lepotom um mi očara, ah, ostala joj pusta.
Pa me odbaci ko bajat hleba i u reku se baci
Za njom se lišće sa vrbe strese, ko skupi srebrnjaci.
Ispliva tamo pod vodopadom, telo joj crna bista
Sebi u grlo prosipah reči, “bejbi, hasta la vista”.
Uzjaha konja ko beli oblak, pa se uvi ko zmija
Onako gola, sjajna i mazna, još mi u oku klija
Čujem još praporke beloga konja, i potmuli mu kas
Trgoh se, iz sna, kao iz transa,
mokar ko ničiji pas.
Ljiljana Tamburić