КАДА
Питам се, када ће умрети нада,
када, зашто не одмах, сада;
када ме увек у магле одвуче,
од силне чежње срце пуче.
Времена самотног прође доста,
колико га још оваквог оста;
не жалим за њим, већ за свим,
тренуцима сјајним, очима тим.
Када ће престати све, даве ме,
у празној соби сенке сабласне;
прилазе, умом пролазе, не одлазе,
гласом твојим говоре, тихо роморе.
Сети се, како нам било је пре,
кад волела сам само тебе, друге не;
сећам се, то заборавити не могу,
да врати време молим се Богу.
Када, више не могу чекати,
низ празан пут тужно гледати;
дођи њиме, њиме си отишла,
до сад си можда цео свет обишла?
(Прочитано: 6 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 585.551 пута)