Jesenja pesma
Oktobarske hladne kiše. Leto broji zadnje dane.
Sa drveća vetar briše, nosi lišće na sve strane.
U gnezdu cijuče ptiče, goluždravo pile malo.
Iz majčinog, toplog krila, na zemlju je sad ispalo.
Miholjsko je leto prošlo, a noći su sad sve duže.
Jesenje je doba došlo, počinju da venu ruže.
U crvenim tonovima, haljina joj divna, zlatna.
Došla je sa darovima, jesen žuta, blagodatna.
Kukuruzi već se beru, na gomilu klip do klipa.
Ruka stoji na amrelu, hladnoća za obraz štipa.
Vinogradi raspevani , na noge se diglo selo.
S pesmom beru svi seljani grožđe crno,a i belo.
Devojačke noge bele , sad po grožđu sitno gaze
Sve su srećne i vesele, mlade mome, snaše – taze.
Na širu sad sve miriše, kaplje vino krv – crveno,
Srce momačko uzdiše,gleda momu zaljubljeno.
Za tren oka ruke snažne, obujmiše njen vitki stas.
Bez skromnosti neke lažne, začuo se zvonki glas.
Pesmu moma zapevala, iz pehara vino toči.
Ispod oka namignula… Eh, što volim crne oči!
Vesna Stojković
Leskovac
