-
Пролази јесен! Зима куца на врата парка
у којем .мрве хлеба нудим смрзнутој птици.
Питам се да л’ је љубав само безмерна варка,
у којој ми смо били случајни пролазници?
Никад нам више лето вратити неће снове,
нити најлепши жубор таласа бурне реке,
где су се среле лађе које супротно плове.
Где оћутасмо своје најлепше недореке!
И никад више шапат на тихој месечини,
с усана сочних, медних пренути зору неће.
Можда је „љубоморко” на нас бацио чини,
заслепљен праскозорјем тек заруђене среће?
Осећам како руди древност звездане ноћи
због „луталица” што су саздале вечне пруге.
Она је запосела престо безмерне моћи
у бесомучној игри „господара и слуге”.
Чак и најлепша прича ближи се своме крају.
Док кровом свеистине добују тужне кише
у немисао бацам помисао о рају.
Затварам врата среће где не станујем више!
Смрт није страшна казна, горе је сажаљење!
У тој „несташној” игри где увек губе слуге,
стазама „ходочашћа” одвело ју је хтење.
Моја адреса сад је „улица туге дуге”.
Кажњен сам, ал’ не желим ни због чег’ да је кривим,
јер чезнем, патим, волим у „обиљу” изгнанства.
Понекад сврати на трен, да види како живим
и да покупи нежно мрвице достојанства.
Bravo pesniče.
Хвала лепо господине драгојло.
Срдачан поздрав!
“Смрт није страшна казна, гора су сажаљења.” “и да покупи нежно остатке достојанства?” -за бар ово сам богатији вечерас, читајући песму. И, као увек, код Душана – за мене новоткривене речи попут “недорек”. Имам бујуцу лепих речи за ову песму. Нека остане само захвалност и честитке. Прочитаћу још неки пут.
Захвалност Вама лазаре за овај диван коментар.
Срдачан поздрав!
Пролази јесен… Ех!
Одлична песма Душане!
Љубо, не бери бригу, проћи ће и „јесен”.
Хвала на лепом коментару и добро здравље ти желим!