www.poezija.rs

#željkoperovićžesp
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Расула се преко цијелог свјета

РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ КАО ПРЕПОРУКА

Када песник створи поезију у којој ће кроз сопствену исповест заронити у најсировију ратну тематику, јасно је да ће стихови бити пуни јаких осећања и слика страдања, чак и ако се саме битке не спомињу, већ је сав фокус на тескобним и неизвесним животима цивила у ратном безнађу и успоменама које су остале давно прекривене патином година и нових животних ветрова. За овако упечатљиве редове потребно је велико и прекаљено срце, таленат за вешто низање речи и сигурно перо које попут божанске руке кроји равнотежу између успомена и стварности, ништавила и наде, младости и старости, живота и смрти. А све се ово управо налази у збирци поезије Варошина које више нема Жељка Перовића, потресној у својим попут сечива засецаним ранама душе, а у исто време упорној у намери да читаоца наведе на преиспитивање куда срља цивилизација која на сваких педесет година на једном брдовитом делу света наново потпаљује барут и са безбедне удаљености посматра како се у експлозијама распршују судбине, животи, надања и снови.
У 66 песама, колико краси ову јединствену поетско-есејистичку збирку, сакупио се сав живот песника који је исказао кроз емоције лирског субјекта да нас, читаоце задиве и понесу, натерају на размишљање и достизање порука у низу метафора, поређења и алегорија. Да не дође до недоумица, свака песма је оплемењена мудростима као ослонцима и објашњена омањим есејима који рашчлањују сваки стих доносећи позадину идеје, теме и замисли, као и података када је, како и због чега написана. У њима је објашњена и игра стихова и строфа, слогова и речи, понављајући сваки као тежиште песме и суштину којој песник стреми желећи да што верније и снажније дочара и ослика догађаје и дубоке емоције које су их пратиле.
А свака од њих није ништа друго до дубока и болна исповест једног седамдесетједногодишњака који се враћа у најлепше дане свог детињства и младости, у свој завичај и родни град посебне и непоновљиве душе – злосрећно Сарајево које је немерљиву срећу и спокој сопствених становника трампило за крваве дане опсаде, немира, стрепњи, прогона и страдања. Свака од њих је лутање у Великом кругу вољеног града, од срећних јутара Пофалића, необузданих дечјих игара, комшијских пријатељевања до прага зрелих година и остварења својих снова до расцепа и лома, када је све што је било немогуће постало могуће, страва и безнађе заменили дојучерашњи мир и спокој и натерали да се круг судбине затвори, али на неким сасвим новим меридијанима, далеко од свега што се волело, живело и дисало – далеко од онога чега више нема.
Патња и бол, носталгија и сета за изгубљеним годинама, које песник непосредношћу штедро расипа душом лирског субјекта, остављају снажан траг на читаоце, интензивно их саживљавајући са његовим снажно изражајним осећајним светом. Можда зато песник и дели песме на врсте, мешајући их и помало уводећи у дирљиву животну причу која је живела у безбрижним данима младости међу добрим и насмејаним људима, сакупљајући годинама у души стихове и риме а тек у пензионерским данима у далекој Шведској решио да отвори душу и у поређењу прошлости и садашњости пронађе бар једну нијансу плаветног варошинског неба са шведским северним валерима. Слажући их наизменично, он склапа својеврсни дневник свог живота доносећи љубавне стихове из младости, родољубиве из ратних дана, описне које носе испричану причу о његовој судбини и елегије и мисаоне које на прагу јесеновања живота сумирају и преиспитују, сагледавају и евоцирају, спајајући се у животној мудрости која неумитно долази само онда када младост заувек остане иза затворених врата.
Четрнаест песама са љубављу као најјачим и најплеменитијим осећањем одраз је лепоте и среће младости, надања и веровања да за сваки циљ постоји довољно времена и могућности да се оствари. Са друге стране, оне носе и болне губитке, погрешке и безнађа несрећних растанака, тек да покажу какав је судбина махер који и у нежним годинама нештедимице учи да се човек за све мора изборити па и за тај тренутак немерљиве раздраганости и полетности који једино можепоклонити љубав.
У тринаест описних песама песник прича о својим најлепшим успоменама варошинским, од младалачких несташлука у дивљини Шупљаче и Подхумља, небеском јоргану под чијим су цветним јатима птица најлепша буђења, радничким јутрима са лименим кантицама и додиру чађаве лепотице у виду гвоздене локомотиве за срећу па све до несталих времена која су се успоравала да би се застало и уживало у лепоти доживљаја, а сада заувек прохујалих одневши са собом и године и вредности у неповрат, далеко ка нигдинама где је погонско мамило једина снага да у некој новој и туђој земљи поново пусти корене и поново се роди.
У десет родољубивих песама описани су најтежи дани ратних месеци, погрешних одлука и процена, изневерених надања и пријатељевања, тихих аутомобила попут ноћног звериња са неким туђим и крволочним људима у потрази за пленом и крвљу, „грмљавине оружја и звиждука метака, који увијек долазе послије тишине и цвркута птица, да страх и патњу још више увећају”. Ово су стихови кошмара, стрепње од крвника на вратима, сакривања и злокобне тишине, ветра који разноси јесење лишће исто колико и насилно прогнане са својих огњишта, изједначавајући себе са свим својим сународницима, понајвише онима који нису имали ту срећу да побегну из кавеза преко ноћи унакажене варошине. У њима се не налази само исповест страдалништва, него и аманет да се овакве страхоте никада не забораве.
У четрнаест мисаоних и исто толико елегија сабране су песме које дубоко промишљају о човеку, идентитету, судбини и општем смислу постојања, које имају још већу вредност јер се пишу из визуре човека који је, суочен са смрћу, на најбољи начин спознао суштину живота. Међу њима најснажнији утисак оставља почетна песма, акростих Стара лична карта, коју овом збирком враћа у сопствени џеп иако је права изгубљена при принудном одласку из родног града. Са друге стране, елегије носе тугу и сету, никада угаслу бол подстакнуту личном трагедијом избеглиштва и срећних дана распуклих попут разбијеног огледала осуђеног на вечну празнину у туђини, где се броје године туробне старости и усамљености.
Међу мисаоним песмама налази се и разрешење зашто је песник варошином заменио име града који је за њега одувек био највећа љубав, лепотица чије је ветрове, птице, кишу, снег и сунце грлио, „као млада пред удају, дјева бјелином фабричкога дима умотана”, да „за издају име заборавом казни” и затрпа бол који неподношљиво реже сваки пут када са крвљу венама закола. Међутим, ма колико патње, очаја и тескобе носио за собом један рат, град у коме је оставио највећи део своје душе, ипак је понео са собом, онаквог какав је био, најлепшег у срећи, најмириснијег у јутарњим кафама, најзвонкијег у звуку звона задњег трамваја, онаквог какав је некада био настављајући да живи расејан у сећањима сваке спасене душе на свим крајевима света.

Коме ли је теже, кад бих могô знати,
Коме ли је теже, ко сад више пати,
Коме ли је теже живјети у сјени,
Коме ли је теже, теби или мени?

                                                                                                                            Рецензент Јелена Дилбер
Нова ПОЕТИКА