Пошао су небрање родословни мили брате
на крај света, где те маме амбиси и суноврати.
Награјис’о као жути, разбудио неповрате
и беспућа која кличу: “ајд’наврати”, “ајд’ наврати”!
У пролазу сврати мало до Жегара, Невесиња,
па исчупај корен сваки да те на род не подсећа.
Тек си крен’о, а већ ти је црна коса пуна иња,
Јер знаш да те тамо чека хук тишине, судба псећа.
Ал’ за сваки случај брајко бар икону ти понеси,
тамјан-зрно и кандило и кад навре пуста жеља
упали их, па кад ти се душа мало онебеси
прокапаће Божје сузе из очију светитеља.
Тамо нема варенике, плавог неба, славских свећа,
ни ливада ситноцветних пуних смиља и босиља.
Тамо нема јадиковки, трнов-глога, ни распећа.
Никог нема да те куне, никог да те благосиља!
Свик’о си се, мада често сниваш стазе завичајне.
Време хујно прошлост брише, мислиш свака рана срашће,
ал’ понекад сред поноћи разбуде се мисли кајне:
“храм ми тамо далек беше, а сада је ходочашће”!
Док те скрива хуј даљина, дах безнађа и прелести.
у твом срцу родословном све више се копља ломе?
По прамењу јада свога препознаћеш “благовести”.
Док се молиш Христу-Богу на језику немуштоме.
Пошао си у небрање, а стаза ти колотечна?
Далеко си од извора, све мање те овде има.
Кад осетиш крај је свему, светиња те чека вечна
благовесно усидрена, међу нама пролазнима!
