Добродошли!
НУЛА
Шта то може човек, шта то можеш сад ти?
Постоје дражи баш у сваком питању.
Бити човек ил опасна звер остати ?
Остарео си давно у том скитању.
Зашто све, на крају оде у нулу;
Осећаји, љубав, туга и срећа?
За лепоту, годинама зидаш кулу,
у њој узалуд сањаш вечна прoлeћа.
На крају ипак, све се у нулу преточи;
Истина, разум, савест, знање и лова…
Онда ти нека сенка падне на очи
и преостане ти живот пун фолова.
Ноћна мора у душу заувек бане.
Осушена лоза, срцу кида гране!
Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 1387
AKORD IZ NABUKA – Svetlana Poljak 2007-06-25 23:12:09
AKORD IZ NABUKA
Iz pehara rdjavog ispijenog vina,
zardjalog kao jadna zavetrina
pod kojom se odričemo
na prvu iskru bajatog osmeha;
Razapinje se naše jedro
kao nekadašnja Jevrejska kletva
Platili smo svaki vrisak i ubistvo,
podsmeh ubogih i golih;
Pa zar nismo akord iz Nabuka
Nadoltarni žižak i sazveždje muka
Majka me pita, imam li loših ocena…
Imam li koju slabu?!
Rek’o:”Nijednu slabu… sve su beton!”
Imam keca iz matiša,
a, bogami, biće i iz ruskog.
Za kaznu me učitelj Sava prebacio,
da sedim s Milicom…
Zato što je ona, “kao”, dobar đak…
a, ja sam “kao”… loš đak!
Ja kukam, “kao” neću,
“Biću bolji… Obećavam!”
a, već sam prebacio, brže bolje,
pola stvari na njenu klupu…
Настави са читањем “ISPLATI SE BITI LOŠ ĐAK – Ratko Petrović”
ВЕЛИКА ЗЕМЉО
Кад у ратном вихору гориш, кад покушавају да те задаве, да те нема на географској карти. Ти свету целом објављујеш лепоту, којом задивиш. Супротност злу ти и постојиш као његова негација. И ДОК СЕ УМИРЕ, твоје концертне дворане се пуне. Руски народ слуша и гледа разнолику уметност, славећи премоћ духа.
ЛАЂА…
Светлост се разболела у тим очима
сенке здружиле с нестварном болом
и нестале су брижне дадиље
невиност спасиле под ореолом!
Куд су одлулатале, непознаница је,
ни тајна не зна ходнике времена
Не, нису у питању никакве границе
Већ жеља да волиш упркос бремена!
Негде се искрени осмех скрасио
Чека да прође грех безнађа,
Кад сретну храброст у шетњи животом
Сруше се сенке, изрони лађа!
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ
Између сна и јаве стоји истина
која неда да снови постану
део остварених мисли.
Волим самоћу.
Волим да свој мир
поделим с Богом.
Да стрпљењем и молитвом
излечим душу своју,
и да пронађем у себи истину.
ЈЕДНОГА ДАНА (БЕЗ ЊЕ)
Једнога дана, ако моје срце буде престало да воли,
Изгубљено и хладно, потпуно изгореће! Неће ме бити.
Шта би оно без љубави било? Орган, ко и сваки други.
Без ње, много тога би наставило да мучи и да боли!
Био бих само обична и невидљива сена, без душе,
Терет другима, понајвише себи. Још једна брига више.
Не бих запажао оно најбоље у људима око себе.
Без ње, у телу би владале немилосрдне олује и суше!
Ако икада будем престао да љубим, нек нестанем!
Шта је живот без честих пољубаца и топлих загрљаја?
Зар без љубави вреди дисати, земљом ходати сâм?!
Без ње, у зрно прашине, цео бих могао да станем.
Једнога дана, ако моје срце буде престало да воли,
Изгубљено и хладно, потпуно изгореће! Неће ме бити.
Шта би оно без љубави било? Орган, ко и сваки други.
Без ње, много тога би наставило да мучи и да боли!
Посвећено пропалим сновима
Ко комад леда у хладној ноћи,
Стежу се груди док срце стрепи
Још једна поноћ, још један пораз,
Пропали снови клизе низ образ
Епитаф уклесан пре рођења,
Испод прашине стрпљиво чека
Док руке дрхте слутње се роје,
Бисерне жеље сивом ми боје
Проклети ветар пара тишину,
Ремети бескрај, спокоја бедем
Руши везу душе и свемира,
Последњу нит мира и немира
Све што сам желело тоне у ноћ,
Тек нека звезда обасја таму
Питају сазвежђа из далека,
Кад сване зора, шта нас то чека?
Сви смо пролазни и то је амин,
Нико се није скрио од праха
Живот је само чин постојања,
Споменар ега и покајања
Епитаф уклесан пре рођења,
Ко комад леда у хладној ноћи,
Судбином клетом дроби тишину,
Руши ми снове, мисли, даљину
Све што сам желео тоне у ноћ…
Александар Недовић
Ne pitaj me zašto, tužne misli rojim
što na sreću bacam ostatke od blata
poraze sam davno prestao da brojim
još po duši tražim tragove od zlata
Pokidane davno sjajne zlatne niti
moje misli uvek samo ka njoj kreću
možda moja ljubav možeš biti i ti
ali nikad sreću doneti ti neću
Posle nje ja više voleti ne umem
sad caruje seta osmesima mojim
ako ćeš otići mogu da razumem
poraze i tuge više i ne brojim
Ne pitaj me ništa, znaš šta ću ti reći
samo nju ja volim istinu ti kažem
od istine bolne ne mogu pobeći
jer sebe sam davno prestao da lažem.
autor
Jovica N. Đorđević
09.10.2024g.
ПОСЛЕДЊА СТАНИЦА
Посвећено страдалима у Новом Саду
Беше то јутро, баш као ово,
Јутро као сва јутра на свету
Подневна гужва, радосна лица,
Плаветно небо и јата птица
Беше то јутро као сва друга,
Неко је каснио, а неко не
Неко је журио, не зна се где,
Неко је чекао вољено све
Беше то јутро, баш као ово,
Јутро без краја, тихо и дуго
Бледо ко дечији дрхтави сни,
Јутро у коме смо плакали сви
Беше то јутро, однео га враг…
