Категорија: Uncategorized

Увек спавам отворених очију.

Покушавам да нађем изгубљене снове.

 

Изгубио сам их давно,

онда када сам престао да се смејем,

да плачем.

 

Када сам постао машина.

Машина која не мисли,

не воли,

не разуме.

 

Машина која само:

рад, рад, рад…

 

Никога нисам познавао.

Био сам сам.

У свом свету.

 

Онда…

онда су се многи повукли.

Отишли. Нестали.

 

Тек када нема никога око тебе

схватиш да грешиш.

 

Сада, када си ушао у године

вредне поштовања,

све знаш.

Ама баш све.

 

А време иде.

 

Из грешака се учи.

Ваљда си научио?

Пишем онако како осетим. Речи у мени саме настају, као да долазе из неког дубљег места које не могу да контролишем.

Моје песме,ако су песме нису планиране,оне избијају спонтано,више личе на неки запис у тренуцима када се мисли позитивно.

Бол, сећања и истина сударају се у мени. Не тражим риму, не тражим форму. Тражим истину.То је моја ,,поезија” која је аутентична, искрена, интуитивна. Записујем оно што ми живот шапуће,што ме смирује.Не тражим ја успех и каријеру у поезији .

У годинама сам када ме то неинтересује

Сада када је утврђено да се болест уселила у мене писање ме смирује. Не признајем болест не признајем њено постојање у мени.

Ја је са гнушањем одбијам од себе. Не признам је . За сада ми добро иде.

Зато и пишем, боље ми је !

Upisana u proleće

Danas sam se upisala u knjigu

usamljenih proleća.

Danas mi je bio let u prazno jutro.

Ne sećam se svojih smrtnih grehova —

kao da ih u mislima nije ni bilo.

A sve od juče me je godinama mrvilo.

Čula su mi vrela

kao letnji dan što treperi nad asfaltom.

Zamisli kako je biti usamljena u proleće.

Zamisli — sasvim sama.

Da me ništavilo nije mrvilo,

da nisam letela u prazno —

kakva bih gorda bila?

Je li gordost greh

ili samo odbrana?

Često mi razum mute sećanja —

treperenja, praštanja, maštanja,

crnilo i belina u istom dahu.

Setim se — pa zaboravim.

Zaboravim — pa se rodi nada.

Let bez krila,

i baš tako znam da sam živa.

Danas sam se upisala u knjigu

sebičnih proleća.

Proleća žive sama,

a ja ne živim u njima.

Živim u svojim snovima —

i osećam da sam živa.

ЗАР НА ПЕСНИКА УДАРИСТЕ?

Зар на песника ударисте?

Није вам он за то, побогу!

Из имена суновраћен,

на пергаменту

своје коже везе мисли.

Пегаза из пупка рађа

док ћутњом исприча

причу умивену песмом.

Зато немојте!

Моли вас реч.

Она којом је почело.

Из ње се родисмо,

браћо.

Или Каини, или Авељи.

Дајте песнику црно,

добићете светлину.

Дајте му црвено,

опраће је мастилом.

Дајте му папир,

видећете одраз.

Зато немојте!

И он је дете

детета нечијег,

и ваше дете, и пева деци!

Зато немојте!

Не ударајте га,

за име бога.

У утроби му

убисте заметак.

Срешћете негде

тај заметак,

јер песник не нестаје.

Песник не умире.

Скончавајући

живи и расте.

Зато немојте!

Песник је

вражја работа.

А знамо да враг

од Њега нам дат.

Зато немојте!

Није ово

лабудова песма.

Превазиђена дође,

скоро па законски

забрањена.

Зато немојте!

Марија Стојић

Овде се не ствара нова историја,

већ се рађа хистерија.

 

Једног народа у борби за опстанак:

свега што се зове слобода,

свега што носи могућу и блиставу будућност,

свега што се зове истина.

 

Чини ми се…

а можда грешим:

исти они који су убили једнога,

сада су се намерили на другога.

 

Али без нас неће моћи.

Такав смо народ:

издамо, убијемо, направимо споменик,

а после… плачемо.

 

Призивамо Бога за помоћ.

Али нема нама помоћи.

Заблудели смо.

Историја нас памти.

Много смо грешни.

 

Плашим се онога што следи

Živi na oblaku
Pod srebrnih zvezda sjajem
Jaše divlje konje
Iz dalekih priča
I rekom joj suze
Tekoše ka nebu
Ka oblaku kao sreći
Medenom i mekom
Očiju iz sna
Što kroz plavetno prostranstvo
Ploveći gledahu
Sudbu jedne duše
I jednoga roba
Prokletog čoveka koji
Sreću svoje sreće
Tražiće do groba
Sudbu svake duše
I svakog čoveka
Sudbu vasione
I malenog sveta
Prepunih očiju
Samo
Gleda
Nikoleta

Не разумем.

У годинама сам када и не морам

много да разумем.

 

У моје време било је другачије.

Знало се.

Радиш , ако хоћеш да имаш.

 

Лепо Сремац каже:

„Оно наше што некада бијаше.“

И било је само наше

 

Данас су се вредности самог живота промениле.

,, што већа будала ,

више пара.

 

Ако доспеш на ТВ, благо теби.

А хоћеш?

Не мораш ништа да радиш.

 

Како рече Лаза:

„Све ће то народ позлатити.“

 

Данас влада духовна туга.

Правих вредности

више нема.

Нико их не поштује.

 

Данас је време друго.

Што више знаш , већа си будала.

Што си већа будала , више пара.

 

А само се то,

у данашњој Србији,

вреднује.

Pesma ljubavi

Otvori vrata kad praporci

zvukom ogole tišinu.

Otvori srce da ljubav

nađe put u daljinu,

da budućnost obriše prašinu.

Kroz niti sunčevog sjaja

otvori muzičku kutiju –

nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,

nek’ strune u prostoru

zablistaju blizinu,

a praporci svojim zvukom

nek’ ugase tišinu.

Ne lomi korakom led,

ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,

tamo gde je toplo,

i jutro u trenu sremа

zameni tišinu.