Категорија: Uncategorized

Pogana nada

Kad večnost upali svoju poslednju sveću,

tihi koraci priđu do mene.

U oku zatreperi sjaj —

kao nada da i svemir ima kraj.

Sve tame bude zebnju,

a čula me, u zanosu, bodre:

biću tu za tebe —

uvek, i tamo i ovde.

Sve potoke, reke i okeane

milujem nežno,

rukom od žada.

A sveća ne gasne —

u meni i dalje tinja

pogana nada.

Visina čelične noći zasvetli —

znak težine i dubine,

i želje da menjam sebe.

Sve vode, sve suze

ne brišu obrise sjaja.

Svemir nas čeka — i vodi.

Težina reči,

kao kamen u džepu, podseća:

kosmos uvek ima

rezervnu sveću.

Ruka od žada, magičnom kredom,

beleži pogano vreme —

a ja želim samo

da promeni i mene,

i tebe u meni.

Седим у задњем реду

овог животног позоришта.

И чини ми се да све видим,

без обзира где сам.

И не свиђа ми се ништа.

Све је обично, нормално ,

али та нормална ненормалност ми се не свиђа.

Из те нeнормалности мора да испадне

Србин,издајник , мора

А , то ме плаши

Пуни смо их кроз векове.

Волимо паре, власт, иметак,

све животне нормалности.

После се и њихови потомци кају, али касно.

Карма је сигурна и немилосрдна.

А историја памтии баца их у блато.

Тако је било

Тако ће и бити.

Цео век

Ипак на крају

схватиш да је све исто

Да се ништа не питаш..

Да је све то једно велико срање

Родиш се

А ниси то тражио

Док си мали све буде уреду

Живиш

Растеш

Почињеш да желиш

Да порастеш

Будеш велики

Завршиш школу

Одеш у војску

Вратиш се,

запослиш.

Ожениш и децу добијеш

Школујеш

Пошаљеш у војску

Запослиш ожениш

Унуке добијеш

Дође твоја пензија

И док чекаш крај

Схваташ истину

Све

је давно договорено

и планирано

Стигле су ме ноћас успомене,

Разарају ми душу.

Све што је ваљaлo

остало је записано у времену.

Сада је живот

једина права истина,

остала мимо чаше,

музике и пијанства

због тамо нечега.

И жене

које су се баш тада појављивале,

увек изненада.

А тако тајанствено и нестајале.

А кад дође неко весеље,

Када ме песма погоди

Пијем.

Душу своју смирујем

Од разних глупости,

Мојих разочарења

Насталих током година

То никада нећу заборавити.

Пиће, кафана ,

увек ће се кроз сећања,

њима враћати.

Баш топла ноћ,

лутам градом,

ни о чему не мислим.

Кучићи лају,

мачке мјаучу…

време за луталице, идеално.

Уживам док корачам,

примећујем како небо бледи,

још мало, па свиће.

Постаје прохладно.

Трамвај долази.

Полако потрчим и ускочим.

Само шофер

и једна девојка,

поред њих пас.

Сви замишљени,

ко зна где су мислима одлутали.

Полако свиће,

умор влада нашим телима.

Излазим.

Куче ме прати.

Још мало, стижем кући.

Време је

за, ваљда,

заслужени починак.