КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА – КОЗИЋ САША

 

 

Прошло је скоро три деценије

од када смо чули за

колатералну штету.

 

И сада опет ,

од Американаца.

 

Убише децу…

Гле чуда , девојчице.

Та невина створења

која нису крива ни за шта.

 

А и да јесу ,

убити дете?

 

То је врхунац бешчашћа.

 

А шта очекивати

од оних који су настали

од убица, лопова,

сецикеса и пробисвета…

 

Шта очекивати

од човека који је

са разноликим људским отпадом , правио журке

са малолетним девојчицама?

 

Веру је нашу,

а и њихову, погазио.

Бога опонаша ,

а исти ће му

најскорије судити.

 

Истини се не може побећи,

нити се она може

изиграти

НАШЕМ РАШИ

Ми нисмо достојни тебе
Горског дива из Петњице,
Оживотворисмо ћутањем
Утамничење сутрашњице

Из које умјесто плаветнила
Ниче проклета тушта и тма,
Што нас подмукло заварава
Да се не придгнемо са дна

У које нас издајници гурнуше
И себе за Свеце прогласише,
Данајске дарове нам дадоше
Мислећи да нам душе спасише.

Који нас грамзивци заробише
И отеше сваку о теби мисао
Што подсјећа на грдне казамате
Који немају никакав смисао,

Гдје твоје јуначко срце куца,
Невине очи у даљину гледају
Знајући да ти ништа не оста
Само жеља да ти не продају

Оно што си у крви створио
Са својим згаженим родом,
Из мемле и пепела га дигао
Под светим небеским сводом.

Ал’ не дај се дична главо
Чувај своје од погани лице,
Писаћемо увијек свемогући
Свако слово твоје ћирилице.

ШУМАДИЈА

ШУМАДИЈА

Гледао сам са Рудника,
од Мораве траку водну,
кроз лугове што натапа,
благородну земљу плодну.

Дивио се „српском мору“,
док шумећи мирно тече,
и пољима златоносним,
на која се спуста вече.

Хук сам горских вила слуша`,
ка Морави што хитају,
и с водама благотворним,
рајске баште заливају.

Дивећи се Шумадији,
док је гледах ка` на длану,
душа ми се наужива,
и на срце мелем ка`ну.

Онај ко не воли, ко не поштује и ко не чува
природну околину, није поштен и честит човјек.
Аутор

На Руднику, јун 2022 љета Господњег

ПУТЕВИМА НАДАХНУЋА- КОЗИЋ САША

Путевима надахнућа

корачам уздигнуте главе.

 

Тражим духовно искупљење

потрошених митова

наше револуције.

 

Водили су нас

од истине

до савршене лажи.

 

Веровали смо.

Дозволили смо.

Мислили смо…

 

А онда су преко ноћи

пали сви наши снови.

 

Многи су пали.

Многи су остали на дну.

А неки, још богатији,

остали су читави

у вечном талогу политике.

 

Ми преостали

као духови идемо улицама

и стално плачемо

за пропуштеном шансом

живота.

ВИШЕГРАДУ

Расти граде

да сви раде,

Нека уче

Да поуче

Руке  нове

Много јаче него ове.

Расти роде

Да сањаре у слободи,

Ти прошлости завештана

Свима нама,

Уклесана у камену

Хрид и стијену

У лукове старог моста

Што нам свима вјечно оста,

златни печат загрљаја

Дивље ријеке с оба краја.

од звијезда саткан рају

Расти древни да сви знају

Плод си тврде земље наше,

Дједовске те руке даше

Да те од зла сачувамо

И блистава да те дамо

У мермерном бијелом сјају

Неком новом нараштају.

 

 

Pesme hoću

Pesme hoću

Ne smejte se, dežurni smejači,t

ne radujte se, večiti gunđači.

Tužnu muziku čujem

i celu me tuga obuzima,

dok se tope kao sneg u čaši

iluzije o suncu i moru.

Moje suze kroz maglu teku,

slivaju se ko kiša u reku.

Nije meni što te gubim žao,

već što nisi, ko ja tebi,

ni trunčicu srca meni dao.

Smejte mi se, večiti smejači,

radujte se, sreće otimači,

rugajte se, sreće rasturači,

pratite me, ponoćni jahači.

Vreme mi je jedini spasilac,

a Paul Revere moj pratilac.

Noćas samo tužne pesme hoću :,,

svirajte mi, ulični svirači”.

СКРИВЕНЕ ОЛУЈЕ – КОЗИЋ САША

Скривене олује тешких снова

нападају моје ја.

 

Кратког даха

бежим пред њима,

тражећи мир

у сопственим мислима.

 

Од бриге и страха

бежим у шуму

препуну лажних идола,

који дане проводе сами

дивећи се себи

и својим идејама

тешких глупости,

несхватајући време

у којем живе.

 

Постао сам номад,

лутам пољима и друмовима

света који не постоји.

 

Mаховином снова

покривам своје тело

и тонем у сан

који ми је преко потребан.

 

Време је разуздано,

живот постаје пренатрпан,

пун свега

што је небитно.

 

Сви све знају,

а нико, у ствари,

ништа не зна.

 

Ваљда ће нам

историја која долази

опростити наше грешке

СМРЗНУТИ ОРЛИЋИ

Да ли идеш сунцу сјајном
Гдје те роде воде пути?
Смрт лелуја преко поља,
Теби пријети туђин љути.

Тамо далеко тражим срећу,
Ни једне руже, нити крина
Да опојни свој мирис лију
Овдје мучна светкује тишина,

Овдје су могли орлићи
Прољећну цвркутати
Да су бесрамни знали
У бијесном ходу стати,

Јурећи небеским сводом
Могли су звијезде достићи
Да нису у заносном лету
Пали премали соколићи.

Тамо спокојно одмичу дани,
А вријеме своју цијену има,
Док овдје окрутно мрзне
И стеже четврта ратна зима.

Овдје и тамо понешто исто
Зебња за покољења нова,
Докле ћеш будна да ћутиш
И сањаш земљо Душанова.

10.11.1995.

TIŠINA

Tišina

Tišina se širi kroz jutro i dan,

teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.

Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –

vreba u uglovima, u praznim pogledima.

Strah šeta po vazduhu,

jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.

Panika pritiska moje misli,

tišina ih guta, polako, kao crni plamen.

Tišina je biće samo za sebe –

ne čuje se, a odjekuje u srcu,

ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.

Oseća se, ne progovara,

ali njena prisutnost teži kao kamen.

Tražim zvuk da je razbije –

prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.

Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,

uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.

Srce lupa u grudima,

vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,

a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,

kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.

Hoće li neko doći?

Hoće li buka probiti njen dah?

Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?

Tišina me uči da slutim,

da osećam ono što ne postoji,

da vidim ono što bledi pred očima.

Ne želim da slutim,

ali tišina mi šapuće:

ona je svuda.

I zauvek ostaje.

ПРОЂЕ МИ ЖИВОТ – КОЗИЋ САША

Прође ми живот

тражећи себе

у вртлогу надолазећих година

пуних самоће.

 

Док лед окива срце,

сузе бришу године

које падају

у шољу црне кафе,

прекривене маглом

историје изгубљеног времена,

проведеног као

емотивна скитница.

 

Горка кафа

враћа ме у лавиринте садашњости,

суморног

и сузама поквашеног тренутка.

 

Kоји капље као пљусак

по трошном крову,

дајући ритам прошлости

мом распалом кућерку,

сличном ритму

мог живота,

 

који је склон

великом паду.