Категорија: Uncategorized

Тишина ми прави друштво

Док испијам кафу и ракију

На мојој тераси

 

Дим из упаљене цигарете гребе ми очи

Сузe капљу

Да ли због дима или… саме иду

 

Сећања у устима

Само укус страха и језе

И једна

Молба Богу

 

За мир и престанак

Бомбардовања моје земље

И свих убијених

Нарочито деце

 

Данас се сећам

Опростити… не умем

А заборавити , нећу

 

Док сам жив

Носићу истину у себи

Као ожиљак

Који не пролази

Будан дочекујем зору,

растрзан и у души болестан.

Гори ми тело у ватри

исконског страха.

 

Поседела коса ,

не од старости,

ни од мудрости,

већ од болести и страха.

 

Не видим срећу,

видим пропаст нашу.

Будни спавамо

док гује утробу нашу једу,

у сласти својој не пију воду

већ крв нашу ,

затровaну блудом

и прљавим новцем.

 

Уплакaној српској деци

уместо суза

жуч из очију

им бије.

 

Видим , губимо нас,

нашу душу,

земљу,

историју,

све ,

зарад демонске сласти.

 

Уби нас лудост

и проклетство наше.

Све смо бацили под ноге

зарад мало богатства и страсти.

 

Прошлост плаче,

док садашњост

умртвљена

ћути и гледа.

 

Преци нам се у гробу преврћу

Да ли песму можеш спевати

Код бола душе?

Да ли срце може певати

Док ти плачеш,

А бол ти разбија тело?

 

Не можеш,

Али покушаваш.

 

Сви те теше,

У знак туге пружају ти руке

Као и они са тобом пате.

Лажу , теше те

Док ти тугу лечиш

Алкохолом,

Песмом и кафаном.

 

Док ти плачеш,

Схвати да је она другог нашла.

Заборави и у живот крени.

Кажу , време лечи све,

Па ће ваљда и нас

“ЈЕДРА”

Понекад ме врате снови,
оном месту тако знаном,
њима душа тад заплови,
тачно знаде којом страном.

Тада душа дигне једра,
плове снови као лађа,
на мајчина натраг бедра,
да ме мајка опет рађа.

Ту се сјате душе сете,
на кућноме стопи прага,
па ја опет будем дете,
ту ме чека мајка драга.

Ко ће да ми душу кида,
да ми отме мало снова,
без образа и без стида,
као што ми узе крова.

Не могу се снови красти,
нити могу да се трампе,
светли образ дело части,
као одсјај старе лампе.

Престао сам да идем

када сам схватио

да немам где да одем.

 

Дар говора сам изгубио

кад сам схватио

да ми се уста стално суше.

кaда причам,

 

Пијем

много воде

тера ме да мокрим,

 

Престао сам да гледам

онога тренутка

када сам схватио

да нема више

ништа паметно да се види.

Све је већ виђено.

 

Сада још само могу да слушам.

А то се,

изгледа данас

много тражи.

Лутам овим животом,

тражим изгубљене године,

нестале у магли

пуној снова и надања.

 

Све ватрене зоре

у судару истине и стварности

настале су

на ушћу љубави и спокоја.

 

У загрљају туге

умире њихово последње ја,

рођено на узглављу

несебично подареног себе

док је трајала олуја страсти.

 

Бурно и ватренo

на крају прелази

у праву љубав.

 

И трајаће ,

докле год,

и у каквом год облику,

опстане

у авантури

која ће још дуго трајати

Оног дана

када умрем,

умрећу задовољан.

 

После мене

остаће моје песме.

 

Неко ће их некада наћи

на интернету,

прочитаће их.

 

А што је најважније ,

прочитаће

моје име.

 

Остаћу записан у времену,

времену

кога никада нисам имао довољно.

 

Можда ће то бити

нека награда.

Моја.

 

Зато сада, када кажем

да ћу бити задовољан,

 

Да ћу умрети у сазнању

да ће ме негде бити ,

макар као електронски запис

Мајко,
да ли ме у тишини небеској
још увек чекаш
и Богу се за мене молиш?

Ти си радост моја
и светлост мога пута.
У теби је остала
душа моја
и све чему су ме
кроз живот учила.

Ноћима те сањам
и у тишини призивам,
као дете
што руке пружа
топлини твога загрљаја.

Мајко, љубим твоје име
у дубини срца свога
и верујем
када се једном
отворе врата вечности,
прва ћу у твом загрљају
пронаћи дом.