Категорија: Uncategorized

Отели сте парче хлеба,
комад земље родне груде,
ваљда вама више треба,
за туђим вам очи жуде.

Све борове, брезе беле,
трешњу младу насред поља,
и још штошта руке желе,
неко газда, неко гоља.

Лист од шуме, земље бразда,
и воћака пуне гране,
неко бедник, неко газда,
једном смркне, другом сване.

Отели сте воде хладне,
отели сте трешње плода,
за туђим вам очи гладне,
свој својега најпре прода.

Ал’ сећања она жива,
осећаје слатке буде,
још о дому срце снива,
где најлепше зоре руде.

Ту где цвета багрем стари,
ту најлепше дишу груди ,
залуд су вам силни ари,
Бог ће свима да нам суди.

Душу вам не могу дати,
да попуни све празнине,
залуд рђа злато блати,
лаж је ништа спрам истине.

 

 

 

 

 

 

Данас сам чуо

за мене страшну вест.

 

Друг ми је умро ,

Горан.

 

Срце га издало.

Нашли га у кревету.

 

Сам је живео.

Никога није имао.

Ни жене, ни деце.

 

Сам.

Као стари пањ.

 

Да ли је био жедан

или гладан,

више није битно.

 

Један од оних

што ништа не причају,

а стално се смешкају.

 

Добар човек.

И друг.

 

Живот га начео,

као и све нас.

 

Ову моју сурову стварност

још више је оголио.

 

Тужан сам.

 

Полако одлазе

најлепши

и најсрећнији делови

моје младости.

Растурених мисли

јурим снове

створене у вртлогу олуја

нашег новог доба.

 

Они раде у дослуху

са мртвим песницима,

са идеалима створеним

по мери мајстора

неког будућег времена.

 

Раде , а не знају шта.

Лове мисли

обешене о конопац за веш,

које се суше

и чекају ново време.

 

За све који траже ново,

а носе старо време у себи,

спремни да живе

или умру

за нешто што не разумеју.

 

Они ће им рећи ,

своје мисли,

своје идеје,

расуте, издвојене,

налик будућности.

 

Свих рођених

 

да умру срећни ,

а несхваћени.

Kroz niti

 

Otvori vrata kad praporci

zvukom ogole tišinu.

Otvori srce da ljubav

nađe put u daljinu,

da budućnost obriše prašinu.

Kroz niti sunčevog sjaja

otvori muzičku kutiju –

nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,

nek’ strune u prostoru

zablistaju blizinu,

a praporci svojim zvukom

nek’ ugase tišinu.

Ne lomi korakom led,

ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,

tamo gde je toplo,

i jutro u trenu srećom

zameni tišinu.

Samo piši

Piši, nemoj plakati,
piši, nemoj čekati.
Piši — tako se sanja,
piši — tad rana je manja.
U suton kad mir čula budi,
u zoru kad rumen dan se rudi,
u noći kad zvezde slova tkaju —
piši, nek misli put svoj znaju.
Piši uvek — u mislima, srcu,
iznova, iznova, u istom krugu.
Duši olakšaj, pusti da diše,
ne daj ni tren da bez stiha prođe ti tiše.
Rođena nisi samo da dišeš —
već da osećaš i da sve to pišeš.
Piši sada, i piši zauvek,
nek vreme u rečima ostane dovek.

Празан сам.

Душа ми је празна.

Ја растрзан, уморан,

невероватно миран.

 

Све то прихватам као неминовност.

Сада ми треба само

мир и тишина.

 

Свестан свега ,

нарочито свога ега.

Размишљам као добровољац на фронту.

 

Све бих хтео…

само мало да одморим.

Могу ,

али ми треба одмор,

вековни.

 

Да схватим.

Да размислим.

Да застанем.

Да удахнем.

 

Па да онда ударим силно

и завршим оно што морам ,

 

да све оставим

како треба.

Када год и како год да дођеш

до краја свог замишљеног пута.

Чека те само обична тишина

која сумира све твоје потезе,

ставља их на кантар живота,

мери твоје ,

можда грехе или успехе.

 

Ако имаш среће,

уз тебе ће бити твоја породица,

жена и деца.

Колико год ти исправно радио,

жена ће имати некакве замерке.

 

А деца?

Њима су битне тантијеме,

лагодан живот паре

Ако немаш среће ,

бићеш сам.

Тада правиш још једну,

али велику грешку.

 

Кажеш:

„Па шта,

сам сам се и родио,

такав ћу и да умрем.“

 

Е онда карма преузима.

А ти си то …

прекасно схватио.

 Мојој Љиљани

Љубљена моја, све је исто,

Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.

Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.

Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.

Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.

Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.

(19. јуна 2021. године)

(Објављује се у часопису СРБ по одобрењу листа ИНФОРМЕР)

Fotografije i tekst pesama možete pogledati na portalu Informer na navedenom linku.

Tiha ljubav preplavi me i popuni svaki atom
Čežnjom
Žudnjom
Poljupcima
pokriću je mjesto zlatom

Sred behara stoji vila, sama behar i punoća
Slatkog voća čulna slutnja
Na usnama mojim šutnja
Al u srcu napon raste,
varniči od ushićenja

Ući ću u njene oči
što me zovu otvorene
Samo mali korak stoji
Do konačnog ispunjenja