Добродошли!
Зашто ви свемоћни с’ маском богомољних
играма на снагу приносите жртву
разгаљеној страсти таламбаса, вољних
да бокоре немир кроз тишину мртву.
А кад вас сустигне чином судњег дана
вапај невољника блажених, јер моле
и кају се смерно због гордости рана,
да л” ће ваше речи таште и охоле
у вапају силном и с” молбом очајном
опрост потражити изобиљем плача,
надгласати оне са вером бескрајном.
Чија ће молитва тада бити јача?
~đedova pesma~
Kuda li plove zaspale lađe,
što se, eto, nazivaju mojim.
Ima li nade za napuštene šume,
što iz pelina dete ispade slađe.
Ko će olujno nebo da razume.
Koje, posle groma pođe da plače.
Cvetovi na voćkama što zru,
ispraćaju kolone, volovskih kola.
Zalud se moje, mlade, ruke tlače,
o kamenu sudbinu livada i smola;
Nemamo osmehe, za krezave i bez ćudi.
Reke što u mestu, ćutljivo protiču,
za jedan vek, što pšenica rodi,
dušu za sumanute obale, prodaju ljudi,
a, obalama i kanjonima misao, teška, brodi.
Da isprati lađe, vaše i moje.
I prirodi, da sabere zagonetke sve.
U pletenoj korpi, od pruća behare,
za na moj grob, da mi večno stoje.
Uklesani predeli, kao reči te.
Вијори се прамен
на ветру дрхти
букти све више
из ватре пламен
немирне искре
њене су власи
док бујне косе
ветрови носе
али се ватра
сунца не гаси
Нити се мути
из ока сјај
нити се губи
када се љути
осмех је краси
док мене љуби
и стално слути
да то је крај
(C) Марко Маринковић
Пристигло време летње, жање се жито зрело.
Смркнуто небо прети, хитају хитри ати
да пре олује силне у једва видно село
пренесу муку тврду, пшенице родне влати.
Спутани коњи њиште, галопирају, фркћу,
јер их невреме слама, прах их прекрива тамом,
па се од страха стрешћу и као врбе дрхћу
када из облака их муња заслепи пламом.
Последњи трептај дана у сутону се губи.
Невреме слама крошњу столетног храста моћног.
Небо прилази земљи и хоће да је љуби
дахом исконске снаге, јауком ветра моћног.
У соби свећу пали старица смерна, бона.
Плаче, Богу се моли да прође пошаст худа.
Јецају заједно са њом с оближње цркве звона,
док прашина и туга шире се бескрајем, свуда.
Чемерна од живота што јој уреза боре,
јер свака брига ближњих бејаше туга њена,
смерна у патњи својој гледа свеће што горе
и гасну као живот ил’ ружна успомена.
Шкрипе точкови колски, ветар урла све јаче.
Косци пристижу кући, класје у сеник мећу.
Једино шаров стари крај врата цвили, плаче.
У собу молитвену анђели бели слећу.
Поворка мала креће, опет јецају звона
док посустали ветар прашину пољем носи.
Чамови сандук даде мир што пожеле она.
Са неба облак бели поче сузе да роси!
Лију ме кишом априли и бризну сваког пута
кад повечерјем мамним заруди неспокој благ
у оку из ког суза, та рана прва, љута
још пече због корака којима губи се траг.
Проноси осаме муку с кипа распети лик
који врхунцем славе охолих постаде плен.
Поистовећен са њим вапајем призивам крик.
У завришталој души разбудих покоја сен.
Никада више она коју тишина љуби,
што неста као задњи, прерано изгубљен сан
пренути неће овде појутарје ког губи
издахом тмине рођен, сунцем тек обљубљен дан.
Испијам као вино чаше жучи каменац
да туга нема, дуга проходи чемеру пут,
јер мами из дна душе бол дубок као зденац.
Жели да скупа са њим, безнађу љубим скут.
U bezbroju kišnih kapi na oknu prozora,
kroz vetrom razvejane oblake,
prelama sunce sjajsvog jutarnjeg osmeha
u raskriljenu šarenu lepezu.
Budi me crvenom, laganim titrajima,
ritmom tvojih udisaja,
dok se još usnula privijaš uz mene,
topla i u snu, sa sobom pomirena.
Ležim, ne dišem, da te ne probudim,
kradem od bezdušnog vremena
još koji otkucaj sreće.
Čim oči otvoriš, sve će postati plavo.
„Ja moram dalje“… šapnula si sinoć,
a još ti je ljubav u očima, i senka tuge.
Znam da mora tako, da mi nema druge.
Došla si na krilima vetra, i pala po meni,
kao po prašini topla letnja kiša.
Tako sam te, žedan, i upijao
tako si me rasutog i natapala,
dok ponovo nisam postao zemlja.
A onda je dunuo vetar, doneo boju hladnu, boju plavu ,
i njome prekrio crvenu u tvom srcu.
Zato će ovo jutro, kad oči otvoriš, biti plavo.
A ja ću opet prašina postatii čekati toplu kišu,
i neku novu boju crvenu, vetrom donešenu.
Sjaj prvog zraka sunca iscrtava ti lice,
podiže ti krajeve usana, otvara te,
kao što cvetu otvara latice.
Već naćuljene, plavičaste trube ladoleža
osluškuju tišinu biserne zore.
Ćutimo.
Uspavana čula budi koketni miris jutarnje kafe,
a ja mislima listam slojeve nezaborava.
Složilo je vreme zajedno i radosti i tuge,
neprospavane noći i najlepše snove,
reči, koje duboko prodiru,
i kad pogode da zaboli, i kad nežno dodirnu.
Isplelo je sva osećanja u mreže finog tkanja,
i znam da sada ne trebaju reči, dovoljna su ćutanja.
I ćutimo.
Sasvim obasjanu, dodajem te u nezaborav.
Prekerivam lepotom nestvarnom
istinu prožetu, upletenu:
da si ptica ranjenih krila,
što odlazi kad rane zarastu.
A ja ću, po mojima, pamtiti
sve što si sa mnom delila.
Pamtiću i ovu tišinu.
Пренута у тишини дах слутњи немих љуби
врлетна стена којој јецај столетних звона
нуди копрену бола, позну јесен, јер она
тугом камених снова обличје своје губи.
Свуд наоколо руди шапат тужног камења
поређаног у низу, од кога неимари
дрхтавом руком клешу (већ уморни и стари)
обезглављене бисте, без лика и знамења!
Као недовршени људи немог камена
изничу у тишини ти потомци мраморја.
Незаруђени ликом стреме висини горја,
ал’ их стално спутава гордост моћних стамена.
НОВИ ДАН, ДАН ПАТЊЕ
Вечерње небо тамном плавети се своди…
звезда по звезда се пали… сазвежђа цела
Даница и Месец у трену заблисташе.
Само у оку мом, изгледа.
И већ корачам миришљавом, цветном ливадом:
расплићем уплетене, угрљене цветове.
Зазујале пчеле, зашаренили лептири, просуо мирис…
рај се спустио и полегао по Божјој земљи.
Опише ме мирис и лепота, нека Божја снага
и у том заносу потрчах пољем испуњен моћи:
оном уплетеном, угрљеном цвећу падаше латице
и све: пчеле, лептири, бубе утихнуше… мук.
Раширених руку винух се у плавет неба
до Сунца, чини ми се, за јатом распеваних птица.
Понесен лепотом и песмом, прилегох на облак
да сакупим снагу за још веће висине, далеки пут…
Зрак јутарњег Сунца роди Нови дан, дан патње:
погледах у ноге: безосећајне, немоћне… мртве ноге.
Кроз зрак излазећег Сунца заискри крупна суза…
паде у прашину, с е што је душа претвори се у блато…
Дуле Пауновић Мајданпек 25. јануара 2021.год
Već izmiče sklad, već
svaka nova prilika se
u dna nedodira survava
a ti još romoriš
za njenim licem
Настави са читањем “USPAVANKA – Mirko Popović”