Пренута у тишини дах слутњи немих љуби
врлетна стена којој јецај столетних звона
нуди копрену бола, позну јесен, јер она
тугом камених снова обличје своје губи.
Свуд наоколо руди шапат тужног камења
поређаног у низу, од кога неимари
дрхтавом руком клешу (већ уморни и стари)
обезглављене бисте, без лика и знамења!
Као недовршени људи немог камена
изничу у тишини ти потомци мраморја.
Незаруђени ликом стреме висини горја,
ал’ их стално спутава гордост моћних стамена.
(Прочитано: 80 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.786 пута)