Пренута у тишини дах слутњи немих љуби
врлетна стена којој јецај столетних звона
нуди копрену бола, позну јесен, јер она
тугом камених снова обличје своје губи.
Свуд наололо руде необична знамења
поређана у низу. Од њих вајари стари
дрхтавом руком клешу ко’ слепи неимари
обезглављене бисте. Вапај тужног камења.
Као недовршени људи немог камена
изничу у тишини ти потомци мраморја.
Незаруђени ликом стреме висини горја,
ал’ их стално спутава гордост моћних стамена.
(Прочитано: 50 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.101 пута)