Sjaj prvog zraka sunca iscrtava ti lice,
podiže ti krajeve usana, otvara te,
kao što cvetu otvara latice.
Već naćuljene, plavičaste trube ladoleža
osluškuju tišinu biserne zore.
Ćutimo.
Uspavana čula budi koketni miris jutarnje kafe,
a ja mislima listam slojeve nezaborava.
Složilo je vreme zajedno i radosti i tuge,
neprospavane noći i najlepše snove,
reči, koje duboko prodiru,
i kad pogode da zaboli, i kad nežno dodirnu.
Isplelo je sva osećanja u mreže finog tkanja,
i znam da sada ne trebaju reči, dovoljna su ćutanja.
I ćutimo.
Sasvim obasjanu, dodajem te u nezaborav.
Prekerivam lepotom nestvarnom
istinu prožetu, upletenu:
da si ptica ranjenih krila,
što odlazi kad rane zarastu.
A ja ću, po mojima, pamtiti
sve što si sa mnom delila.
Pamtiću i ovu tišinu.