Категорија: Uncategorized

JEDNOM ONA ZVEZDA – Slobodan Jevremović

Jednom kad vidiš onu zvezdu,

sa svetlošću prepunoj ljubavi,

oštre jasnoće predivnih sećanja,

nemire tvoje odmah izleči,

i miluje oreol tvoje lepote,

ljubi neljubljeno skriveno tvoje,

i čuva te, pazi da niko ne zgazi

tvoje reči i postojanje,

pa ne ume niko tako da voli

na istini skrivanoj godinama

kad moja si bila, a nisi bila,

e ta baš zvezda, najsvetla zvezda,

sa sklopljenim zracima molbe za tebe,

to sam ja.

 

Pogledaj gore, pošalji milovanja,

moja ljubavi, naših sećanja,

poljubi mene, podari mene,

to sam ja.

                             (Bgd, 30. maj 2017)

ОНА СПАВА

Гледам је: нестварна, лепа… спава

као да јој је сан постао јава

а коса, коса смеђа

разлила се, милује јој леђа.

Она дише дубоко, лагано… усне пући

већ осећам дах и пољубац врући

и на њу све мирише…

а она и даље лагано и мирно дише.

зора која руди.

Она сада дубоко дише. Она сања…

Да ли то сања моја миловања ?

Или она можда жуди

да јој пољубац спустим на вреле груди ?

Она спава, она сања, она жуди…

А чаролију сна однеће зора која руди.

Дуле Пауновић

КЛИКЕРИ-Душан Комазец

Сабласти и сене свиле се у једно
клупко нераскидно ког целива вече
веловима тамним да прикрије чедно
Време изазова кад се уздах стече.

Грцајем убогих сиротињских зора,
гласом који мирис далеког Сибира
приносе бездушни ветрови са
гора
огласи се тада невидљива лира.

Сузом би просторе пригрлити страсно
блистаји у оку хтели ал’ дах ледни
застудио извор из ког се безгласно
просуше кликери, сјајни, непрегледни.

КРОЗ ГРАЊЕ НЕБО-Душан Комазец

посвећено Бранку Миљковићу

Стазе су моје одавно знане
по ветровима што стално њишу
суморне дане који кидишу
на бесанице бисером ткане.

Залуд ми приспели немир слути
занос. Он тихне с пренутом зором,
па сваког јутра са новом бором
приносим жртву дану, он ћути.

Тихо по гори где неста неба
газим, ал’ усуд што прође први
немире мами и нежно мрви
кораке које даљина вреба.

Лелуја ветар ту где ме стече
кроз грање небо чудесним ткањем.
Разбуди тугу са поимањем
да траг се пута сав не дорече.

ПТИЦЕ ВЕСНИЦЕ


          ПТИЦЕ ВЕСНИЦЕ


Зашто се лепота ведре ноћи тихо своди
док птице веснице снивају на мутној води
оне исте птице из срећних дечачких дана
као да ми шапћу: можда зацели ова рана

Знају оне а знам и ја да она зацелити неће
да ће она и ране нове постајати веће, веће…
и зјапиће на крају пута као празан гроб
за мене ваљда јер смртан сам, само Божји роб

Спавајте, спавајте птице пред вама је пут дуг
чека вас тежак и опасан лет, далеко је југ
далеко, далеко је гнездо, што га тамо свисте

С пролећа када се вратите, ако вам не махнем
не будите тужне, прилегао сам да предахнем
мислио сам тако… пролећне зоре остаће исте.


                   Дуле Пауновић

ВЕРА


                                        ВЕРА


Убеђен сам…
да је душа моја одувек тумарала безвременом тамом
од првог греха мог далеког претка
чекајући рођење мог тела и зрелост душе.

И дошло је то време, зло време
као време испаштања и искушења.
Мој свет је сведен на искорак старца
снага на немоћ заточеника у оронулом телу
промишљање на разумевање порука Творца…

Вера… то је оно што је скрио дубоко у мени од мене:
оно у човеку изнад људског,
она је снага Творца у човеку.
И зато је тражим, у себи, скривену у тајнама подсвести.

Борим се… да је нађем.
Са искреном вером у души, борбеног духа
Творац може учинити моје снове и жеље стварношћу

Нада… настала на исходишту вере и борбе
она ми никада неће дозволити да посустанем
предамном ће увек бити отворен неки пут
пут Творца и чисте душе и јасних мисли

Живот ће ми довека бити крвава борба са собом самим
да не постанем грех потомака својих
да не постанем клетва и испаштање нерођених
да зло не чека рођење нечије и зрелост његове душе.


Дуле Пауновић Мајданпек
18. октобра 2020.год.