Немо,
пролазим поред успомена мога живота.
Гледам,
град се променио.
Некада сам овуда пролазио успут,
јео кобасице са сенфом,
пио троугласти јогурт,
и све то.
Улицама:
Народног фронта,
Балканском,
Милована Миловановића,
па до
Железничке и аутобуске станице,
Пициног парка
места мога рада.
Знао сам све сталне и присутне:
лезбејке, дајгузе, наркомане, дилере,
шетачице,
а нарочито конобаре
и моје шибицаре…
И још много,
нормално ненормалних сподоба
које су,
на неки свој луди начин,
обележиле Београд.
Много пута сам бауљао и повраћао,
пијан по београдској калдрми.
Спавао најчешће у Пицином парку.
Знали су ме ,
а курве су ме чувале.
А ујутру су ме таксисти,
кад заврше ноћну смену,
возили кући.
Џабе
Не што нисам имао паре,
Нису хтели да наплате
Сада, уз велики наклон,
пишем о свим херојима улица
који су преживели.
А ја сам их,
некако, уз наговор других,
ставио у ове моје записе.
Ваљда ће их се
неко, некада,
сетити.
____________________________
