Ti nedostojan, Jovana Živković

Ti nedostojan

……

 

Ti privlačiš pitanja medjuprostoru

U Suetskom kanalu

Gva 0temalskih ostrva

Vulkana erozija

I okeanskih pučina

 

Deduktitivno tumačiš

Povlačenja….

 

Veronskih poljubaca

Izmedju Provansnih terasa

Doručaka Francuskih kroasana i

Mirisa engleskih čajeva jutarnjih žagora,

Ljudskog prekora i

Borhesovog čekanja

i čak smelog Luidjijevov tanga u operi Smrti u Veneciji .

 

Taktizirano…

Sakupljaš…

Čekaš

Logički induktivno zaključuješ….

 

Putujući teškim koracima crvenim cipelama kanalima od tinte istisnutog Karavadja,

Ukusima Bosforskih lokuma i vazduhom dubokih Dardanela,

Lutaš u mislima

Dok prolazeći ispod trijumfske kapije

Boraca

Najveći gubitnici penju se

Na toranj Ajfela,

Dostojni slobodnog pada.

 

Zaustavljaš,

Ti nedostojan…

Bez prava daljeg nastupa,

 

Ti nedostojan…

 

Sa pitanjima,

Ja bez prava žalbe

bez odgovora.

 

Taktizirano…

 

Meni provlačiš kraj.

 

Ti nedostojan….

 

 

 

 

БЕЛОВОЂАНКА – Нина Симић

      

БЕЛОВОЂАНКА

МОЈ ЈЕ ДРАГИ КЛЕСАР
У ЊЕГОВИМ РУКАМА
КАМЕЊЕ ГОВОРИ
СИТАН ВЕЗ
У КАМЕНУ ВЕЗЕ
КАО ХЕКЛИЦОМ
ПРОВЛАЧИ ПЕТЉЕ КАМЕНЕ
КАО ПАУК ПАУЧИНУ
ПРАВИ ЧИПКУ
ТКА СТРПЉИВО
СВОЈ РУЧНИ РАД
НЕ БЕРЕ МИ ЦВЕЋЕ
НИ РУЖЕ НИ ЛАЛЕ
ЊЕГОВО ЈЕ ЦВЕЋЕ
ОД КАМЕНА
НИКАД НЕ УВЕНЕ
ТРАЈЕ КАО МОЈА ЉУБАВ.
Настави са читањем “БЕЛОВОЂАНКА – Нина Симић”

Дамски сан – Нина Симић

Дамски сан

 

И кад  сам се напила

Као права дама

Лепезом сам срушила наше чаше

Извадила пудријеру Хелена Рубинштајн

Просула сам ти пудер по коси

А пуфном ти натрљала нос

Ау, што је било смешно

Доста си само ти правио глупости

Онда сам твој поклон Живанши

Сипала у вазу са цвећем

Мирисне ноте су се вратиле

Тамо где спадају

Скинула сам ципелицу стаклену

И сипала ти вино да пијеш из ње

Онда сам на једној нози

Одскакутала

А ти си трчао

Са другом ципелицом

Као да сам Пепељуга

Е, једном ћу то стварно урадити

Слатко сам се насмејала у сну.

ШТА ДА ВАМ КАЖЕМ – КОЗИЋ САША

Шта да вам кажемм ?

Не знам ни сам , нисам сигуран 

Пишем тако што изненадне речи долазе у моју главу .

Наваљују .

Проваљују , као потоци за време кише што се створе и подивљају .

Ја записујем , памтим .

Понекад , заправо често , водим велику битку .

Некад , не увек , немам појма шта пише  док не прочитам и не схватим .

После средим .

Мени тада буде лепо .

Мени , не свима .

А понекад , као луд , плачем .

Надам се да није тачно .

Тада се речи у глави створе као пролећни ветар миришљав и тужан .

Вичу мени :

Ћути . Не поправљај ништа.

Када прочитају разумеће .

 

Научено без речи

Научила сам шта значи ћутање

Кад се појави у сред реченице.

Научила сам

како да препознам

кад неко одлази

и пре него што се окрене.

 

Научила сам

да време не лечи –

али да ми дозвољава

да се боље упознам.

 

И то је довољно.

Понекад чак и више

него што сам тражила.