#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Слова нису магнети да читаоцу пажњу привлаче, али јесу складно сложене реченице које поглед садржајем плијене!
Бескрајно сам захвалан породичним генима за насљеђену љубав према поезији. Која је у мени дуго тињала и током радне каријере стрпљиво на прилику чекала да ме себи привуче. Престанком радне активности наставио сам прекинуту поетску нит и ево покушавам по старе дане и на другом се пољу остварити. Али овај пут умјесто радних колега, пројеката и објеката окружен сам стиховима, есејима, изрекама и мислима. Захваљујући накупљеним годинама и стеченим радним искуством корачам путем који води жељеном циљу, да постанем писац са књигом у руци.
Овај ћу простор искористити да покушам појаснити начин писања, односно представити слободу у којој се играм словима и ријечима. Писање ћу упоредити са послом који сам кроз радни вијек обављао. Како сам већ написао радио сам на пословима; технолога и конструктора, занимањима која су захтхевала велику концентрацију и слободу планирања. Вођен тим искуством, словима сам додијелио улогу појединца на радном мјесту, а ријечи поредио са радним групама на посебним задатцима. Поета слова користи да стихове пише, са написаном пјесмом вријеме зауставља и враћа. И да завршим, колико год се труда и креативности у било коју дјелатност уложи на крају ће увијек нешто недостајати, баш из тог разлога савршено не постоји!
