Седим у својој фотељи ,
Tишина убија ,
у којој схватиш
да те нико ништа не пита .
Не траже савет ,
ни паре ,
ни неку глупост ,
ништа .
Отписали су ме ,
или нису ,
не знам .
,,Оћеш кафу?“
„Хоћу.“
И донесу .
Пијем кафу
и нешто записујем у таблету
који сам скоро купио ,
јер је стари телефон
прогутао све моје песме ,
преко двеста.
Бацио сам га .
Док пишем, схватам
да ми баш и не иде .
Срчем кафу ,
ћутим, гледам .
И , поред свега тога
надам се .