Ruski pesnik Sergej Aleksandrovič Jesenjin ovaj svet napustio je 28. decembra 1925. godine, (pre tačno 100 godina) u današnjoj Rusiji, stotine ulica, trgova, institucija, spomenika širom te velike zemlje, nose njegovo ime.
CRNI ČOVEK
Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valljda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak – alkohol.
Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da –
Da zaspim svu noć.
Crni čovek vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nada mnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek, Crni, crni!
„Počuj, počuj –
Mrmlja mi i veli –
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.
U decembru, u zemlji toj
sneg je djavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.
Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.
Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.“
„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.“
Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.
*****
Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dodje ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši i glavu – alkohol.
Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.
A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.
„Počuj, počuj! –
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati –
Ne videh nikoga dosad
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.
Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je „bona“.
Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći „ona“,
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?
Ah volim pesnike!
Divan svet i svita.
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne –
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.
Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi…
I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.“
„Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska.“
Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.
*****
Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam…
I parčad ogledala…
Gotovo nepodeljeno, Jesenjin se smatra literatom čije delo spada u sam vrh književnog stvaralaštva njegove voljene Rusije, a omiljeni poeta, inače neobično plodan, živeo je intenzivno, punim plućima, strasno i emotivno.
Iako je ovaj svet napustio jedva napunivši trideset, uspelo mu je da objavi niz knjiga, među kojima se osim poezije nalaze i dramski tekstovi, čak i delimična autobiografija, da proputuje veliki deo sveta, za sobom ostavi tri braka i četvoro dece.
Prefinjini stilista, lirik prirodnosti, sela, života, otadžbine, zavičaja, emotivan i potresan, slavan, poštovan i omiljen, boemskim stilom života koji je povremeno preovlađivao ispoljavao je i izvesnu samodestruktivnu notu što će olakašati Staljinovom režimu da njegovu preranu smrt predstavi kao samoubistvo.
Kako je zvanična verzija ipak mnogima bila neuverljiva, istrage su otvarane u više navrata. Nalaz jedne komisije s kraja osamdesetih ponovio je stav da su glasine prema kojima je poeta Jesenjin bio žrtva tajnih službi klevetanja Sovjetskog Saveza. Deceniju potom vlasti Rusije obelodanile su da je Jesenjin najverovatnije bio žrtva Staljinove tajne policije.
Ovaj svet napustio je prvih sati 28. decembra 1925. u apartmanu broj 5. hotela “Angleter” u Lenjingradu, kako se Petrova prestonica zvanično nazivala od 1924.
Iako lirik koji se nije bavio političkom tematikom, osim uzgred, pored činjenice da je revolucije 1917. pa i boljševičku vlast, dočekao oberučke, u vreme Staljina vlast ga je smatrala za opasnog dekadenta. Otuda je njegovo delo decenijama potom bilo skrajnuto. Činjenica da se Jesenjin u poslednjoj fazi zaista prepustio alkoholu učinila ga je negativnim primerom za režim opsednut vizijama bolje budućnosti.
Sam je govorio da je ljubav prema zavičaju osnovna tema njegove poezije.
Poeta zemlje i neba, Sergej Aleksandrovič Jesenjin rođen je početkom oktobra 1895. u selu Konstantinovo u Rjazanskoj guberniji Rusije Romanova, približno dvestotinak kilometara jugoistočno od Moskve.
Navodno nije imao ni punih deset godina kada je počeo da beleži stihove.
PESMA O KERUŠI
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivô se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il’ prut jak,
Izišô je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode. . .
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lednih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il’ sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
(C) Sergej Jesenjin
Sergej A. Jesenjin (Prevod: Stevan Raičković) Izvor sadržaja (obavezno navesti): https://balasevic.in.rs/sergej-jesenjin-pesma-o-kerusi-tekst/
*Izvor teksta *Telegraf
Љепота, и душа наша Руска. Најбољи пјесник свих времена.