Шта ли то тако шушти у примицању мени,
гранчице што се гибљу под неприметним кретом
ил’само луна светли, по којој хумне сени
пепелиште ми пламе жар-птицоносним летом?
Да ли је чедност жедном поред извора проћи?
Да ли да залелечем оод среће, не од туге?
Предамном ниче “лабуд” ком је нестало моћи,
чија звездана крила сморише ноћне пруге!
И гле, спи она тамо где ми је нога врана
пред староцветном башчом усталасала траву!
Златаста јој се коса, срмилом испроткана,
расула, као бисер што мре у забораву.
Погледу не верујем, рођена је од мајке,
вилом би могла бити само када би хтела!
Да ли је сад у збегу због неке дуге хајке
па се скрива под плаштом моћног звезданог вела?
Шаренолики лептир на длан би да јој слети,
мами га опој-мирис, двоуми се, а потом
крилатим га да оде, биће му пути клети.
Васцели живот биће опчињен том лепотом!
Некада бејах лептир ког је прелепа вила
опчинила, да с њом у сред бехара блуди.
Мириси пламних зора спалили су ми крила.
Откуд ми онда жеља да је уснулу будим?
Тишина у постању од мене нагло иште
нехај срца, у коме тужна прошлост се свила.
Не може једна искра да плами пепелиште.
Нек’ је разбуди нежно лептир шарених крила!